CENE U EVROPI VRTOGLAVO RASTU Putin se smeje dok "bogati Zapad" plače. Da li će Srbija biti izuzetak?

Zašto bismo trebali biti zabrinuti zbog onoga što se dešava u Ormuskom moreuzu, pitaju se mnogi u Evropskoj uniji ovih dana. Zato što se kroz njega prevozi oko petine svetske trgovine sirovom naftom, veliki deo svetske trgovine tečnim prirodnim gasom, skoro sav katarski tečni prirodni gas, kao i petrohemikalije, goriva, a prema nekim izvorima čak i oko trećine svetske trgovine ureom, veoma značajan deo đubriva. To znači da potencijalna blokada ne bi uticala samo na benzin i dizel, već i na brodarstvo, avionsko gorivo, industriju, poljoprivredu, cene hrane, inflaciju i ekonomski rast. A fizička blokada nije ni potrebna: pretnje, napadi na tankere, veće premije, preusmeravanje brodova i neizvesnost su dovoljni da izazovu brzi rast cena. 

I u takvim krizama, gotovo uvek postoji neko ko dobije nešto na drugoj strani. Ovog puta, to je Rusija. Zemlja, koju Zapad poslednjih godina pokušava ekonomski da iscrpi sankcijama, ograničenjima cena i izvoznim ograničenjima kako bi konačno popustila pred besmislenim ratom sa Ukrajinom, iznenada se našla u situaciji koja joj izuzetno odgovara blokadom ili gotovo paralizom Ormuskog moreuza: svetu je ponovo hitno potrebna nafta, a ruska nafta je ponovo postala poželjna.

Paradoks je očigledan. Dok su SAD i evropske zemlje godinama gradile režim sankcija usmeren na ograničavanje energetskih prihoda Moskve, rat sa Iranom stvorio je situaciju u kojoj su neka od ovih pravila počela da omekšavaju. Ne zato što su se politički stavovi prema Kremlju promenili, već zato što su se tržišta suočila sa mnogo brutalnijom realnošću da određene stvari jednostavno mogu ponestati.  

Idealan razvoj događaja za Moskvu

Najočigledniji primer je Indija. Ona je jedan od najvećih svetskih potrošača energije i istovremeno zemlja koja je postala ključni kupac ruske nafte od početka rata u Ukrajini. Poslednjih meseci, Nju Delhi je, pod pritiskom Sjedinjenih Država i pretnjama carinama, ograničavao neke od ovih kupovina, ali kada je Ormuz postao gotovo neprohodan, a indijske rafinerije počele da doživljavaju ozbiljnu nestašicu sirovina, logika je bila obrnuta. Vašington je bio primoran da izda privremeno izuzeće koje je indijskim rafinerijama omogućilo da kupe deo ruske nafte utovarene pre određenog datuma. Ovo nije bila samo tehnička odluka, već simptom mnogo šireg problema. U vreme kada se svet suočava sa fizičkom nestašicom energije, politički moral postaje luksuz koji sebi ne može uvek priuštiti. Zvanično, to je bila pragmatična odluka, ali nezvanično, to je bilo priznanje da bi bez ruskih barela (barel nafte je oko 159 litara), svetsko tržište teško apsorbovalo tako veliki prekid iz Zaliva u ovom trenutku.

Za Moskvu je ovo gotovo idealan razvoj događaja. Nakon uvođenja sankcija, ruska nafta se često prodavala preko obilaznica i posrednika sa značajnim popustima. Kupci su iskoristili ograničen izbor Rusije i oborili cene. Ali sada se slika promenila. Prema nekim procenama, ruska nafta za isporuke Indiji je čak počela da se prodaje sa profitom u odnosu na referentne cene, što bi donedavno bilo gotovo nezamislivo. To znači dvostruku pobedu za Kremlj. Prvo, postoji veća potražnja. Drugo, postoji bolja cena. I svaki dodatni dolar po barelu pravi ogromnu razliku za državni budžet zemlje koja i dalje veliki deo svojih prihoda ostvaruje od prodaje energije. Ako nafta ostane visoka duže vreme, Moskvi je lakše da finansira rat, stabilizuje domaće finansije i ublaži posledice sankcija.

Sam Vladimir Putin je poslednjih dana otvoreno govorio o energetskoj krizi, pozivajući ruske kompanije da iskoriste nove prilike. Ako se Ormuz zatvori, Moskva dobija upravo ono što želi: skuplju energiju, veću geopolitičku težinu i dodatne pukotine u zapadnom jedinstvu i sankcije.

Šta sve prolazi kroz Ormuski moreuz?

Hajde da detaljnije pogledamo šta zapravo protiče kroz Hormuz. Nadležna američka agencija procenjuje da je 2024. godine kroz moreuz dnevno putovalo oko 20 miliona barela nafte i drugih tečnih naftnih derivata, što je oko petina svetske potrošnje tečnih goriva. Međunarodna agencija za energiju navodi da je 2025. godine kroz Hormuz prošlo više od 110 milijardi kubnih metara LNG-a, što je skoro petina svetske trgovine ovim energetskim proizvodom. Približno 93 odsto katarskog i 96 odsto emiračkog LNG-a moralo je da prođe ovom rutom. Ovo je važno za Evropu jer je nakon ruske invazije na Ukrajinu LNG, posebno iz Katara i Sjedinjenih Država, postao jedna od ključnih zamena za deo ruskog gasa. Ukoliko se ovaj protok poremeti, šok se odmah oseća na evropskom energetskom tržištu.

Treći, često zanemaren sloj su petrohemikalije, goriva i industrijske sirovine. Neke analize takođe pominju ureu, ključno đubrivo za globalnu poljoprivredu, kao važan deo Hormuskog saobraćaja. Poseban problem sa Ormuzom je to što se on ne može jednostavno zameniti. Tačno je da postoje alternativni cevovodi, uglavnom u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali njihov kapacitet je nedovoljan. Prema procenama koje su naveli EIA i analitičari BNP Paribas-a, alternativne rute zajedno mogu da prime samo mali deo uobičajenog saobraćaja. Samo Saudijska Arabija i UAE imaju održive alternative, dok Katar, Kuvajt, Irak i veliki deo iranskog izvoza praktično potpuno zavise od morske rute kroz Ormuz.

Upravo zato su finansijska tržišta toliko osetljiva. Hormuz nije samo pitanje da li će neko formalno proglasiti blokadu. Dovoljno je da osiguravajuće kompanije povećaju premije, da prevoznici obustave plovidbu, da tankeri ostanu u lukama ili da mornarice upozore na opasnost. Rojters, AP i ARD su poslednjih dana izvestile da su velike brodarske kompanije zaustavile ili ozbiljno ograničile plovidbu kroz to područje, neki brodovi takođe izbegavaju Suecki kanal i Bab el Mandeb, a polise ratnog osiguranja se povlače ili im se cena ukida. Fizički prolazak moreuza tako postaje čak i od sekundarnog značaja, primarni problem je sve više strah. 

Zašto cene rastu 

Tržišta energije nikada ne čekaju potpunu blokadu. Cene počinju da se kreću mnogo ranije jer tržišta trguju na osnovu očekivanja. Ako trgovci, rafinerije, brodovlasnici i zemlje veruju da postoji ozbiljan rizik od poremećaja, oni odmah u cenu ugrađuju premiju rizika. Zato je Brent prvo naglo skočio poslednjih dana, u jednom trenutku čak prema 120 dolara po barelu, a zatim je ponovo pao na neke signale mogućeg smirivanja. Ali čak i nakon smirivanja, ostao je znatno viši nego pre izbijanja najnovije faze sukoba. Rojters je početkom nedelje izvestio o skoku od oko 20%, a drugi mediji su izvestile o najvišim nivoima od 2022. godine.

Još jedna važna razlika ovde: svet ne može ostati bez fizičkih zaliha prvog dana. Još uvek ima mnogo nafte na tankerima širom sveta, zemlje imaju strateške rezerve, a Kina je čak i povećala svoje rezerve poslednjih godina. Zbog toga mnogi analitičari upozoravaju da možda neće doći do neposredne fizičke nestašice u kratkom roku. Ali strah od produžene blokade je dovoljan da izazove skok cena. Ako poremećaji potraju duže, neki analitičari procenjuju da bi cena nafte ponovo mogla da testira raspon između 100 i 120 dolara po barelu. U međuvremenu, MMF upozorava da bi kontinuirano povećanje cena nafte od 10% moglo povećati globalnu inflaciju za oko 0,4 procentna poena i istovremeno smanjiti ekonomski rast. Isto važi i za gas. Ovo je posebno osetljivo za Evropu, gde je tržište gasa posle 2022. godine već znatno nervoznije i više zavisno od terminala za tečni prirodni gas (LNG) i globalne konkurencije za pošiljke.

Kada nafta prestane da teče, skoro sve postaje skuplje

Prosečan potrošač prvo primećuje skuplje gorivo. I to je zaista prvi i najbrži efekat. U Nemačkoj je ADAC već objavio da je cena E10 premašila dva evra po litru, a dizel je postao još skuplji. Avio-kompanije upozoravaju na skuplji kerozin, a neke, uključujući SAS, već su najavile privremene doplate za karte zbog skoka troškova goriva. Troškovi transporta takođe rastu paralelno, jer osiguranje postaje skuplje, a neki brodovi moraju biti preusmereni oko Rta Dobre Nade ako izbegnu Suec i Bab el Mandeb. To znači duža putovanja, manje dostupnih brodova i više cene karata.

Ali najveća opasnost je drugi talas. Skuplja energija počinje da se preliva na cene praktično svega: od hrane do industrijskih proizvoda. Nafta i gas nisu važni samo za automobile i grejanje. Oni su ugrađeni u logistiku, ambalažu, hemijsku industriju, plastiku, proizvodnju đubriva i poljoprivredu. Ako veliki deo trgovine đubrivom ili ureom takođe prolazi kroz Hormuz, efekat je još širi. Skuplja energija znači skuplju proizvodnju, skuplji transport i na kraju skuplju korpu za kupovinu. Zato je MMF upozorio da postoji relativno jasna veza između održivih skokova cena nafte, veće inflacije i nižeg ekonomskog rasta.

Srbija nije izuzetak. Ne zato što je direktno ugrožena, već zato što uvozi posledice. Dakle, Srbija nije na ivici rata, ali je na kraju veoma dugog i veoma osetljivog ekonomskog lanca koji počinje u Persijskom zalivu, a završava se na cenovniku ovde.

Đubriva, gorivo, logistika, plastika i aluminijum

Poljoprivreda je među prvim sektorima koji su osetili energetske šokove. Razlog je jednostavan: savremena poljoprivreda je u velikoj meri zavisna od energije i hemijske industrije. Veliki deo svetskih đubriva proizvodi se iz prirodnog gasa ili petrohemijskih derivata, a značajan deo ovih sirovina dolazi iz zemalja Persijskog zaliva. Ako se prekine protok ovih sirovina, cena đubriva će prvo porasti. To znači veće troškove za poljoprivrednike, što će se zatim preneti na veće cene hrane. Isto važi i za gorivo: dizel je ključni izvor energije za poljoprivredne mašine, od traktora do kombajna. Kada cena nafte poraste, direktno se povećavaju i troškovi obrade zemljišta, transporta useva i distribucije hrane. Još jedan važan faktor je logistika. Veliki deo svetske trgovine hranom putuje morem. Ako brodske rute postanu duže ili opasnije, vreme isporuke i troškovi transporta se povećavaju. To može dovesti do daljih poremećaja u lancima snabdevanja hranom. U zemljama koje su u velikoj meri zavisne od uvoza hrane ili đubriva, takvi poremećaji mogu čak izazvati i privremene nestašice na tržištu.

Industrija je slično osetljiva. Energetski sektor je usko povezan sa proizvodnjom osnovnih industrijskih materijala. Nafta i gas nisu samo goriva, već i sirovine za proizvodnju plastike, hemijskih jedinjenja, sintetičkih materijala i brojnih industrijskih poluproizvoda. Kašnjenja ili smanjenja u snabdevanju ovim sirovinama znače sporiju proizvodnju plastike, sintetičkih vlakana, industrijskih smola i mnogih drugih materijala koji se ugrađuju u gotovo sve – od automobila do elektronskih uređaja.

Tanjug/AP Photo/Mikhail Metzel, Sputnik, Kremlin Pool Phot/unsplash

Industrijski efekti se mogu videti i u teškoj industriji. Na primer, u metalurgiji, gde su energija, sumpor i druge hemikalije neophodni za preradu metala. Neke azijske industrije, poput proizvodnje nikla ili aluminijuma, direktno zavise od hemijskih sirovina sa Bliskog istoka. Ako dođe do poremećaja u ovim snabdevanjima, fabrike mogu smanjiti proizvodnju ili čak privremeno zatvoriti proizvodne linije. U takvim situacijama se javlja takozvani domino efekat, kada na kraju krajnji potrošač sve to oseti.

Zašto svet neće moći da zameni Ormuz još dugo vremena

Svaka takva kriza postavlja isto pitanje: zašto svet nije smislio bolje alternative? Odgovor leži delimično u infrastrukturi, delimično u istoriji. Zemlje Zaliva su zaista izgradile cevovode kako bi preusmerile deo svog izvoza pored Ormuza. Saudijska Petrolina i emiratiski cevovod do Fudžejre su izgrađeni upravo u tu svrhu. Ali kapacitet ovih veza ne prati stvarni obim saobraćaja koji obično protiče kroz moreuz. 

To je takođe najbrutalniji podsetnik na to koliko moderna ekonomija i dalje zavisi od fosilnih goriva i od uskih geografskih tačaka gde se susreću brodovi, energija i geopolitika. Svet može da priča o diverzifikaciji, zelenoj transformaciji i energetskoj bezbednosti, ali sve dok petina svetske nafte i skoro petina tečnog prirodnog gasa i dalje protiče kroz nekoliko desetina kilometara mora kod obale Irana i Omana, Ormuz ostaje tačka gde regionalni sukob može postati globalni ekonomski problem za nekoliko sati.

Istorija takođe ostavlja malo sumnje. Prva velika prekretnica bio je iransko-irački rat između 1980. i 1988. godine. U njegovom drugom delu razvio se takozvani tankerski sukob, u kome su obe strane napadale naftne tankere i trgovačke brodove u Persijskom zalivu i oko Ormuza. Cilj nije bio samo vojni pritisak, već pre svega ekonomsko suzbijanje protivnika i zastrašivanje međunarodnog brodarstva. U to vreme postalo je sasvim jasno da formalno zatvaranje moreuza nije neophodno da bi se destabilizovalo svetsko tržište; bilo je dovoljno da plovidba postane previše opasna ili preskupa. Nakon napada na tankere i nakon što je američka fregata naletela na iransku minu 1988. godine, Sjedinjene Države su se takođe direktnije uključile u sukob.

Tanjug/AP/Shutterstock

Ovo iskustvo postalo je temelj kasnije bezbednosne logike u regionu. Iran je iz rata tankerima naučio da može da koristi asimetrične metode, kao što su mine, brzi čamci, napadi na pojedinačne brodove, rakete i, kasnije, dronovi, da bi izazvao nesrazmeran efekat. Nije potrebno trajno zatvaranje Ormuza; dovoljno je stvoriti utisak da plovidba više nije bezbedna. Pošto su plovidbeni koridori u moreuzu veoma uski, ovaj rizik je još veći. Nova serija kriza usledila je posle 2018. godine, kada su tenzije u regionu ponovo naglo eskalirale nakon povlačenja iz nuklearnog sporazuma sa Iranom. Godine 2019, tankeri su oštećeni ili napadnuti u Ormuskom moreuzu i širem Zalivu, a nekoliko stranih brodova je zaplenila Iranska revolucionarna garda. Iste godine, Iran je takođe oborio američki dron za osmatranje iznad Ormuza, dovodeći svet veoma blizu direktnog vojnog sukoba između Vašingtona i Teherana. Tržišta su nervozno reagovala čak i tada.

U godinama koje su usledile, potvrđeno je da je Ormuz ostao područje stalne ranjivosti. Iranski revolucionarni gardijski korpus (IRGC) je više puta pokazao spremnost da se meša u civilni brodarski saobraćaj ako to smatra politički ili vojno korisnim. CFR navodi da su od 2018. godine incidenti koji uključuju zapljenu brodova, napade na tankere i demonstraciju sile u regionu postali stalna pojava. 

Tri scenarija i geopolitičke promene

Analitičari obično razlikuju tri nivoa krize koja bi mogla da se razvije ako se Ormuski moreuz zatvori ili postane neprohodan. Najčešći scenario je onaj u kome Ormuski moreuz nije potpuno zatvoren, ali je plovidba ozbiljno ograničena ili opasna. To se može desiti zbog napada na tankere, miniranja plovnih puteva, vojnih upozorenja ili zato što vlasnici brodova i osiguravači smatraju da je rizik previsok.

Tržišta brzo reaguju u ovom scenariju jer trgovci u cenu ugrađuju „premiju rizika“. Nafta može da poraste za deset ili dvadeset procenata za nekoliko dana, što se gotovo odmah preliva na cene goriva, mlaznog goriva i transporta. Ako poremećaj traje samo nekoliko nedelja, svet obično još ne oseća fizičku nestašicu. Zemlje mogu da crpe zalihe iz strateških rezervi, tankeri sa zalihama su još uvek na moru, deo izvoza može biti preusmeren preko alternativnih cevovoda. Ali čak i tako ograničena kriza ima stvarne posledice: skuplji transport, veću inflaciju i veći pritisak na ekonomiju.

Drugi scenario je mnogo ozbiljniji: Hormuz je neprohodan duže vreme ili saobraćaj pada na minimum. To bi značilo da veliki deo izvoza iz zemalja Persijskog zaliva jednostavno ne može da stigne do svetskog tržišta. Ako bi blokada trajala nekoliko meseci, svet bi izgubio pristup ogromnim količinama nafte i tečnog prirodnog gasa (TNG). Skuplji izvori energije povećali bi troškove industrije, transporta i poljoprivrede, što bi se uskoro odrazilo na cene hrane i robe široke potrošnje. Centralne banke bi se suočile sa teškim izborom: povećati kamatne stope i suzbiti inflaciju ili ih zadržati niskim i rizikovati dalji rast cena.

wikipedia.org

Najekstremniji scenario je potpuno zatvaranje moreuza, u kojem saobraćaj praktično prestaje. Takav scenario je redak, ali ga analitičari i dalje redovno simuliraju. U ovom slučaju, globalno tržište bi izgubilo oko petinu svojih dnevnih zaliha nafte. Takav šok bi mogao da pokrene jednu od najvećih energetskih kriza od 1970-ih. Azijske zemlje koje su najveći uvoznici energije iz Persijskog zaliva bile bi najteže pogođene. Kina, Japan, Južna Koreja i Indija bi morale da potraže alternativne dobavljače u rekordnom roku, što bi dodatno podiglo globalne cene.

Evropa je manje direktno zavisna od nafte iz Zaliva nego što je bila u prošlosti, ali svetsko tržište nafte je globalno. Ako Azija počne agresivno da kupuje na drugim tržištima, to će povećati cene za sve. Evropski potrošači bi takođe osetili posledice: skuplje gorivo, skuplji transport, veće troškove za preduzeća. To znači da kriza u Ormuzu neće uticati samo na cene energije, već i na geopolitičke odnose, situaciju u kojoj SAD, Kina i Evropa imaju svoje interese – a takođe i svoja ograničenja. 

Kako će supersile reagovati i koliko je Iran zapravo moćan?

Za Sjedinjene Države, Ormuski moreuz je decenijama jedno od najvažnijih bezbednosnih pitanja na Bliskom istoku. Peta flota američke mornarice je bazirana u Bahreinu, čija je misija da zaštiti morske puteve u Persijskom zalivu i obezbedi slobodu plovidbe. Ukoliko bi Iran zaista pokušao da zatvori moreuz, američka reakcija bi gotovo sigurno bila brza. SAD imaju nosače aviona, razarače, podmornice i vazduhoplovne baze u nekoliko zalivskih država u regionu, tako da mogu relativno brzo da organizuju vojne konvoje tankera ili uklanjaju mine sa plovnih puteva. Ali čak ni američka vojna nadmoć ne znači da će se kriza brzo rešiti. Ormuski moreuz je toliko osetljivo područje da bi svaki veći vojni incident mogao da pokrene širi regionalni sukob.

Kina igra drugačiju ulogu u ovoj krizi. Ona nema vojno prisustvo u istim razmerama kao Sjedinjene Države, ali je jedan od najvećih svetskih potrošača energije i stoga jedan od najzavisnijih od stabilnosti u Persijskom zalivu. Za Peking, produženo zatvaranje moreuza predstavljalo bi ozbiljan rizik za industriju, transport i ekonomski rast. Kina se pripremala za takve scenarije: izgradila je velike strateške rezerve nafte, razvila energetske veze sa Rusijom i Centralnom Azijom i ulaže velika sredstva u obnovljive izvore energije. Ipak, ne postoji potpuna zaštita od šoka. Kineska diplomatija bi stoga verovatno igrala stabilizujuću ulogu u takvoj krizi, pokušavajući da smanji tenzije u regionu putem diplomatije.

Tanjug/AP

Evropa je sada nešto manje direktno zavisna od nafte iz Persijskog zaliva nego u prošlosti, ali to ne znači da je zaštićena od posledica krize. U nepovoljnom scenariju, evropske zemlje bi verovatno posegle za strateškim rezervama nafte, kao što su to učinile u drugim energetskim krizama. Istovremeno, politički pritisak da se stabilizuje situacija u regionu bi se povećao, jer bi produžena energetska kriza brzo počela da utiče na evropsku inflaciju i ekonomski rast.

Iran, međutim, gradi svoju moć u Ormuskom moreuzu prvenstveno na drugačijoj strategiji. Teheran je svestan da ne može vojno da se takmiči sa Sjedinjenim Državama ili njihovim saveznicima. Stoga razvija takozvanu asimetričnu strategiju, koja se zasniva na metodama kojima relativno slabija vojska može da izazove veoma velike poremećaje. Iranski Revolucionarni gardijski korpus raspolaže minama, brzim jurišnim čamcima, obalskim raketnim sistemima, dronima i mogućnostima elektronskog ratovanja u regionu. Sve ovo može brzo pretvoriti Ormuski moreuz u područje gde je plovidba opasna ili nepredvidiva.

Ključna prednost Irana je geografija. Njegova obala se proteže duž severne strane moreuza, što znači da može da kontroliše veliki deo plovnog puta sa relativno male udaljenosti. Ima dovoljno vojnih kapaciteta da izazove ozbiljne poremećaje u pomorskom saobraćaju, ali mu nedostaje moć da kontroliše moreuz na duži rok bez ozbiljnih posledica. SAD imaju vojnu superiornost, ali svaka eskalacija nosi rizik od šireg sukoba na Bliskom istoku. Kina ima najveći ekonomski interes za stabilnost, ali joj nedostaje vojna infrastruktura da sama osigura bezbednost plovidbe. Evropa, međutim, ostaje između – manje zavisna od energije iz Zaliva nego što je nekada bila, ali i dalje dovoljno povezana sa globalnim tržištima da brzo oseti svaku krizu.

Upravo zato Ormuški moreuz ostaje jedna od najvažnijih i istovremeno najranjivijih tačaka u globalnoj ekonomiji. 

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar