POSLEDNJE ODBROJAVANJE: Američka vojska u punoj pripravnosti, poznat termin udara?! Čeka se samo jedan poziv iz Bele kuće!

Koncentracija američkih vojnih snaga oko Irana dostigla je nivo koji nije zabeležen još od invazije na Irak 2003. godine, ali stručnjaci upozoravaju da se ovog puta sprema potpuno drugačiji vid ratovanja. Umesto kopnene invazije, Pentagon je oko iranskih granica rasporedio moćan sistem „hirurške“ preciznosti, dizajniran za dugotrajne vazdušne i pomorske udare koji mogu početi u bilo kom trenutku, bez dodatnih vidljivih priprema na terenu.

Ovakav raspored snaga menja način na koji se sukob vodi i kontroliše. On omogućava da se odluka o upotrebi sile podeli u faze, da se intenzitet udara prilagođava političkim signalima i reakcijama protivnika, te da eskalacija ostane pod stalnom civilnom kontrolom.

Umesto jedne prelomne tačke, može se doneti niz manjih odluka koje se mogu eskalirati, pauzirati ili zaustaviti bez gubljenja vojne inicijative. Ova sposobnost kontrole tempa čini trenutni razmeštaj opasnijim i nestabilnijim, jer produžava stanje konstantne napetosti i povećava rizik od pogrešne procene na obe strane.

Takva struktura se ne održava na visokom nivou pripravnosti bez realne procene da će biti upotrebljena.

S obzirom na to da su udarne grupe nosača aviona već na borbenim pozicijama, prvi projektili bi mogli da polete prema ciljevima duboko u iranskoj teritoriji već tokom predstojeće noći.

Umesto kopnene invazije, izabran je vid ratovanja sa distance. Američke snage su već raspoređene tako da omoguće munjevitu akciju bez ikakvih vidljivih promena na terenu koje bi odale tajming napada. Upravo to čini situaciju kritičnom: napad bi mogao da počne večeras, dok svet prati vesti, ili najkasnije sutra ujutru, pre nego što Teheran stigne da reaguje na poslednje pomeranje trupa.

Prisustvo dva nosača aviona sa punim udarnim grupama, brojni razarači opremljeni protivvazdušnim i protivraketnim sistemima, kao i podmornica sa krstarećim raketama, čine silu koja nije samo privremena demonstracija snage. To je borbena konfiguracija sposobna da pokrene i održava operacije nekoliko nedelja, čak i pod neprijateljskim napadom.

Vojna logika je već uspostavljena. Ono što ostaje otvoreno je politički tajming odluke.

Nosači aviona kao mobilne vazdušne baze

Pomorska komponenta igra centralnu operativnu ulogu. Nosači aviona nisu tu samo radi pokazivanja moći, već služe kao mobilne vazdušne baze koje omogućavaju neprekidne borbene letove bez zavisnosti od kopnenih aerodroma u regionu.

Njihova svrha nije jednokratni udar, već održavanje kontinuiteta operacija tokom dužeg perioda. Uz razarače, koji obezbeđuju raketne udare po kopnenim ciljevima i protivvazdušnu zaštitu flote, uspostavlja se kapacitet za ponovljene napade i suzbijanje neprijateljske odbrane.

Podmornice dodatno komplikuju planiranje protivnika. Njihovo prisustvo unosi stalnu nesigurnost u procene pravca i vremena napada, proširuje spektar mogućih akcija i primorava protivnika da troši resurse na odbranu. Sveukupno, ovaj razmeštaj je dizajniran za dugotrajne borbene operacije, a ne za kratku i ograničenu demonstraciju sile.

Sistem koji posmatra, udara, brani se i prilagođava

Raspored vazdušnih snaga u regionu odražava jasne operativne zahteve. Baze u Zalivu i širem području odabrane su tako da omoguće kontinuirane letove, brzo pojačanje i nastavak operacija čak i pod neprijateljskim napadima.

Snaga ovog sistema ne leži u pojedinačnim avionima, već u sposobnosti sprovođenja neprekidnih operacija uz jasnu podelu zadataka i pouzdanu koordinaciju iz komandnih centara. To je sistem koji istovremeno posmatra, udara, brani se i prilagođava.

Početne akcije bile bi usmerene na onesposobljavanje sistema osmatranja i komandovanja, stvarajući prilike za precizne udare na ključne ciljeve duboko unutar teritorije. Naknadne akcije bi se ponavljale kako bi se trajno smanjili vojni kapaciteti, umesto pokušaja njihovog potpunog uništenja u jednom napadu.

Stanje konstantne neizvesnosti

Iran nije pasivni učesnik u ovom okviru. Njegov odgovor se ne oslanja na suprotstavljanje američkoj vojnoj moći u tradicionalnom smislu, već na vršenje pritiska kroz masovne i asimetrične udare.

Iranska raketna strategija koristi mešavinu različitih tipova projektila i bespilotnih sistema, sa ciljem da preoptereti protivvazdušnu odbranu i iscrpi zalihe presretača brže nego što se mogu dopuniti.

Sama percepcija rizika podiže troškove osiguranja, usporava plovidbu i unosi nestabilnost na energetska tržišta.

Najveći rizik za američku stranu nije jedan uspešan napad, već serija napada ograničenog intenziteta koji se ponavljaju i rasipaju po regionu. Velike baze, logistički centri i pomorske rute su posebno ranjivi. Hormuški tesnac tu igra ključnu ulogu. Iran ne mora da ga zatvori da bi ostvario značajan uticaj; dovoljno je da ga učini nebezbednim.

Politički tajming odluke

Vojni i ekonomski aspekti ove krize ne mogu se posmatrati odvojeno. Produžavanje sukoba povećava verovatnoću da će tržišta internalizovati dugoročnu nestabilnost cena energenata i transporta. Čak i ograničena fizička šteta može imati nesrazmeran globalni efekat.

Ova situacija se ne može razumeti samo kroz odnos vojnih kapaciteta. Američke snage su već raspoređene tako da omoguće brzu akciju bez daljih priprema. Odsustvo znakova kopnene operacije ne znači da je opcija upotrebe sile odbačena; naprotiv, to ukazuje na to da je izabran vid ratovanja sa distance, putem vazdušnih i pomorskih udara.

Ključno pitanje više nije da li Sjedinjene Države imaju sposobnost za takvu kampanju. To pitanje ne postoji. Ostaju nerazrešena pitanja tajminga političke odluke, obima udara i procene da li su rizici šire eskalacije i ekonomskih posledica prihvatljivi u odnosu na ciljeve Vašingtona.

Za sada, sam raspored snaga ostavlja malo prostora za drugačija tumačenja. Ovakav nivo pripravnosti ne može se održavati u nedogled bez odluke o upotrebi sile.

BONUS VIDEO: