SVETLANA ČAVIĆ: "Najveći uspeh mi nije posao, već moja porodica - ali žena mora da bude finansijski nezavisna“

Predsednica Udruženja žena preduzetnica Vojvodine Svetlana Čavić govorila je o svom životnom putu, preduzetništvu, borbama koje je prošla, porodici i značaju ekonomske nezavisnosti žena.

U emisiji „Za našim stolom“ na televiziji K1 ispričala je kako je od teških životnih okolnosti i početaka u maloj proizvodnji stigla do uspešnog poslovanja, izvoza i okupljanja žena preduzetnica.

„Moj najveći uspeh je moja porodica“

Svetlana Čavić kaže da svoj najveći uspeh ne vidi samo kroz poslovne rezultate, već pre svega kroz porodicu.

„Najveći svoj uspeh smatram svojom porodicom, svoje troje dece. Mislim da sam ih, uz podršku svog supruga, izvela na pravi put.“

Kako je objasnila, za nju pravi put znači da deca završe obrazovanje, počnu da zarađuju i postanu samostalna.

„Pravi put je za mene kada deca završe svoje obrazovanje i krenu da zarađuju, da su samostalni i da ne zavise od svojih roditelja.“

Govoreći o Udruženju žena preduzetnica Vojvodine, rekla je da to nije samo poslovno udruženje.

„To nije klasično poslovno udruženje. Više od pola njih znam preko 25 i 30 godina. Sve naše članice su podjednako dobre kao poslovni ljudi, poslovne žene, kao majke, sestre i prijatelji.“

Kako je nastalo udruženje žena preduzetnica

Čavić je ispričala da je ideja za osnivanje udruženja nastala nakon njenog predstavljanja Srbije na Dubai Expo.

„Udruženje je osnovano tako što sam ja predstavljala Srbiju na Dubai Expo. Bavim se 35 godina tekstilom.“

Kako je rekla, nakon povratka u Temerin dočekale su je žene koje su njen uspeh doživele kao zajednički.

„One su bile jednako srećne koliko i ja, jer su ovaj uspeh smatrale i svojim uspehom.“

Tokom putovanja u Dubai, kako je navela, shvatila je koliko je važno povezivanje žena koje se bave biznisom.

„Žene preduzetnice su posebna grupa ljudi. To su žene koje se bore, koje imaju svoj dinar. Imaju podršku porodice, ali to su žene koje se bore da budu nezavisne.“

Posebno je istakla rečenicu koja, kako kaže, predstavlja osnovnu ideju udruženja:

„Samo finansijski nezavisna žena je slobodna žena.“

„Žena koja radi i želi da se informiše može da postigne ono što zamisli“

Govoreći o položaju žena, Čavić je rekla da ne treba sve žene posmatrati na isti način.

„Ne možemo da merimo i kategorizujemo sve žene i da ih stavimo u isti krug. Danas pričamo o ženi koja je radno sposobna i koja može da privređuje.“

Dodala je da je važno da žene imaju informacije i podršku.

„Žena koja radi i koja želi da se informiše može da dođe do informacije, a može i da postigne ono što zamisli.“

Od dečjeg sna do tekstilne industrije

Čavić je rekla da je još kao dete imala želju da se bavi umetnošću.

„Ja sam kao dete razmišljala da budem umetnica. Imala sam svoju prvu izložbu u školi.“

Ipak, život ju je kasnije povezao sa tekstilom, koji je postao njena najveća profesionalna ljubav.

Prisetiła se detinjstva i vremena provedenog kod bake i tetaka u Bosni, gde je naučila prve veštine ručnog rada.

„Tu sam ja, verovatno još kao mala devojčica, nesvesno zavolela taj ručni rad, štrikanje i pletenje.“

„Nisam birala lak put“

Čavić je ispričala da je nakon osnovne škole upisala elektrotehničku školu, iako je u razredu bilo veoma malo devojaka.

„Nas je bilo 30 dečaka i samo nekoliko devojčica. Mislim da je možda i to doprinelo kasnije tome da postanem preduzetnica.“

Kako je rekla, preduzetništvo zahteva borbenost.

„Preduzetnica ne može da bude žena koja nije borbena.“

Od malog početka do sopstvene proizvodnje

Čavić je govorila i o teškim počecima devedesetih godina, kada je nakon rođenja prvog deteta počela da traži način da zaradi.

Ispričala je da je prvo krenula sa različitim poslovima, a zatim sa uzgojem pilića.

„Kupila sam tovne piliće. Kada se muž vratio sa ratišta, ja sam već položila vozački, kupila plavog stojadina i 400 pilića je bilo u dvorištu.“

Kasnije je otvorila butik i počela da razvija posao u tekstilu.

„Godine 1996. otvorila sam jedan butik. Krenula sam i u Tursku i Italiju, i znalo se da tu uvek može da se kupi nešto lepo i kvalitetno.“

Teški trenuci: rat, gubitak oca i borba za porodicu

Čavić je govorila i o najtežim trenucima u životu, uključujući bombardovanje 1999. godine, trudnoću i gubitak oca.

Ispričala je da je tada, uprkos savetima lekara, odlučila da rodi drugo dete.

„Ja odlučim da ja to dete rodim, bez obzira na sve.“

Dodala je da joj je vera pomogla da izdrži teške trenutke.

„U tom momentu sam samo pomislila koliko je Bog veliki i da mi je ispunio želju.“

„Žene koje su radile sa mnom naučile su me najlepšem poslu“

Nakon bombardovanja, Čavić je kupila prve industrijske mašine i počela proizvodnju.

„Industrijsku mašinu nisam videla u životu. Ali Emica, Borka i Mila su znale. One su radile u tekstilnoj fabrici i one su me naučile najlepšem poslu.“

Kako je rekla, odnos sa zaposlenima nije bio klasičan odnos poslodavca i radnika.

„Nije bilo tog klasičnog odnosa poslodavac i zaposleni. Mi smo tu nekako radili svi zajedno.“

„Nema razlike između žene i muškarca u poslu“

Govoreći o ženama u biznisu, Čavić je rekla da žene mogu da rade u svim oblastima.

„Uopšte nema razlike. Mislim da smo nekada malo skrajnute zato što muškarci misle da mogu bolje, a mi im onda pokažemo da možemo isto kao i oni.“

Navela je da danas postoje uspešne preduzetnice u različitim oblastima.

„Imamo žene koje se bave proizvodnjom alkoholnih pića, vina, sira, poljoprivrednim gazdinstvima, turizmom. Imamo žene koje rade na CNC mašinama. Nema nikakvih razlika.“