KO JE BIO SVETI SAVA? Od dvora Nemanjića do Svete Gore, detalji života najvećeg srpskog svetitelja koje niste znali

Sveti Sava, utemeljitelj samostalne, autokefalne srpske arhiepiskopije, rodonačelnik svetorodnosti Nemanjića, zaštitnik školstva, Srpske Crkve, naroda i države, ličnost koja je ostavila najdublji i najsveobuhvatniji trag u istoriji Srba, ovaj svet napustio je 27. januara 1236. pre 790 godina.

Sveti Sava jedinstvena je ličnost srpske istorije, čije zasluge kako na polju duhovnosti i ustrojstva Crkve, tako i pravnog normiranja ili državnosti Srba nemaju premca.

Bilo je u istoriji Srba ličnosti čiji značaj prevazilazi državne i nacionalne okvire, ali niko se ne može meriti sa istorijskim dometima Svetog Save, čije je delo donelo nemerljive dobrobiti njegovom narodu i zemlji, za sve potonje generacije.

Rastko, u monaštvu Sava, rođen je oko 1175, kao najmlađe dete, treći sin, Ane i Stefana Nemanje rodonačelnika dinastije Nemanjić.

Shutterstock

Domentijan i Teodosije, njegovi biografi, navode da je kao najmlađi bio mezimac roditelja, a takođe da je od ranih dana pokazivao iznenađujuću zrelost, sklonost knjizi, učenosti, duhovnosti.

Pošto je po smrti strica Miroslava, kog danas najčešće pominjemo po raskošno ilustrovanom Jevanđelju nazvanom po njemu, dobio na upravu oblast Hum, prethodno Miroslavljevu teritoriju, Rastko je pripreman za ulogu oblasnog gospodara.

Smatra se da se u Humu našao najranije u drugoj polovini 1190. Imao je tada petnaestak, što su po standarima srednjeg veka bile godine pune zrelosti.

Sticaj okolnosti je hteo da se otprilike dve godine potom našao na očevom dvoru, u vreme dok se tamo nalazila grupa monaha, rodom Rusa. Upravo za njima zaputiće se, bez saglasnosti bližnjih, na Svetu Goru, 1192/93.

SPC

Zamonašen je ubrzo po prispeću na Atos, u manastiru Sveti Pantelejmon. Brzina primanja monaškog postriga bila je posledica činjenice da je otac za njim uputio poteru.

Kao monah boravio je potom u manastiru Vatoped. Po svedočenima bio je oličenje podvižništva, toliko da je postojala zabrinutost za njegovo zdravlje. Istovremeo, izdašno je darivao ne samo Vatoped, nego i druge Svetogorske manastire.

Smatra se da je Sava presudno doprineo da se Nemanja opredeli za monaški postrig, 1196. godine, u njegovoj zadužbini Studenici.

Vlast je tada ustupio srednjem sinu Stefanu, docnije znanom kao Prvovenčani, u značenju prvi krunisan kraljevskom krunom – vencem.

Pritom je zaobiđen stariji sin Vukan, kom je na upravu bila dodeljena Zeta, odnosno Duklja. Ova činjenica biće u potonjem periodu izvor nestabilnosti i nadmetanja oko prestola. U Zeti, Vukan će se osloniti na stare tradicije Duklje, uz sklonost rimokatolicizmu.

Nemanja, u monaštvu Simeon, na Svetu Goru odlazi novembra 1197. gde je sa Savom zajedno boravio u Vatopedu.

Prilikom boravka u Carigradu, krajem te godine, Savi je uspelo da od cara Aleksija izmoli dozvolu za gradnju novog srpskog manastira na Svetoj Gori, na mestu jednog prethodno opustelog.

Negde početkom 1198. započela je gradnja Hilandara, koji će postati središte Srba u monaškoj zajednici Svete Gore. Usledile su još dve carske povelje, iz juna 1198. i juna 1199. kojima je Simeonu i Savi potvrđena dozvola gradnje srpskog manastira. Postoji takođe osnivačka povelja Simeona, Stefana Nemanje, kao utemeljitelja i ktitora Hilandara.

Teško je danas ilustrovati koliki je značaj tada u hrišćanskoj ekumeni imalo postojanje srpskog manastira na Svetoj Gori.

Sava je takođe u Kareji, administrativnom središtu monaške zajednice Svete Gore, izgradio isposnicu posvećenu Svetom Savi Osvećenom, za koju je napisao i tipik, monaško pravilo.

Monah Simeon, ranije veliki župan Stefan Nemanja, otac Savin, ovaj svet napustio je februara 1200. godine u Hilandaru.

Pošto se proleća 1202. dogodio prevrat kada je Vukan preoteo vlast od brata, imao je pritom podršku Ugarske a onda rimokatoličke crkve, u Srbiji je zavladala nestabilnost. Godinu dana potom Stefanu je uspelo da zbaci Vukana, uz pomoć Bugara.

pravoslavno.rs

Međunarodne okolnosti su se takođe promenile, pošto su krstaši zauzeli Carigrad stvorivši Latinsko carstvo 1204. To je za Svetogorce bila svojevrsna kataklizma.

Sava se potom zaputio u Srbiju, ponevši pritom i posmrtne ostatke oca, kako bi nad njima pomirio zavađenu braću.

Translacio, prenošenje posmrtnih ostataka u srednjem veku je bio sastavni deo gradnje kulta određenog svetitelja. U Studenici će tako potom izrasti svetiteljski kult Svetog Simeona, rodonačelnika svetorodnih Nemanjića.

U to vreme Sava je boravio u Studenici, kao starešina manastira, radeći pritom na izgradnji kulta Svetog Simeona.

Studenički tipik, kom je dodao i žitije Svetog Simeona, oblikovao je 1208/1209. Prethodno, Sava je već napisao tipik Hilandara. Oba teksta nastala su preradom tipika carigradskog manastira Bogorodice Evergetide.

U narednom periodu Sava se posebno posvetio izgradnji povoljnijeg međunarodnog položaja Srbije. Zna se za više njegovih diplomatskih misija, poput one sa odmetnutim bugarskim velikašem Strezom, čije se središte nalazilo u Proseku, na Vardaru, ili docnije sa ugarskim dvorom.

Pošto je u jesen 1217. legat iz Rima krunisao Stefana Prvovenčanog za kralja krunom iz Rima, saglasnošću pape Honorije III, Sava za izvesno vreme napušta Srbiju.

Posebno je važna Savina uloga u osamostaljenu Crkve. U prvoj polovini 1219. uspelo mu je da u Nikeji bude hirotonisan za arhiepiskopa, pošto je odlučeno da Srpska Crkva dobije autokefalnost.

Bio je to verovatno vrhunac njegove čudesne uloge u istoriji Srba. Srpsku Crkvu reorganizovao je u 12 episkopija sa središtem u Žiči.

Laskarisi, vladari Nikeje, verovatno su se nadali da će imati njegovu podršku prilikom planiranog proterivanja Latina iz Carigrada, odnosno obnove Vizantije. Drugi pretendent Epir podržavao je tada Arhiepiskopiju u Ohridu, koja je bila oštar protivnik autokefalnosti Crkve u Srbiji.

Takođe izuzetno važno, Sava je potom u manastiru Filokal u Solunu, oblikovao Nomokanon, znan i kao Zakonopravilo ili Krmčija, od krmaniti, voditi. Bilo je to njegovo najznačajne pravno delo.

Shutterstock

Nomokanon, fundament pravnog ustrojstva Srbije Nemanjića, i Crkve i države, oblikovan je kao prilagođena kompilacija rimsko vizantijskih normi, na starosrpskom jeziku, odnosno srpskoj redakciji Staroslovenskog. Potonji pravni spomenici srednjovekovne Srbije, zakonici, uključujući Dusanov ili kasnije Despota Stefana, temeljili su se na osnovama koje je postavio Sveti Sava.

Krunisao je 1227. po smrti Stefana Prvovenčanog njegovog sina Radoslava za kralja Srbije u Žiči.

Na istok, u Svetu zemlju, Sava dospeva proleća 1229. Podigao je pritom i jedan monaški konak u Jerusalimu, pošto je kupio tamošnji manastir Svetog Georgija i prateće objekte, počeo zidanje manastira na Sionu u Jerusalimu, a u Akri je za Srbe kupio manastir takođe posvećen Svetom Georgiju.

Posle prevrata u Srbiji, krunisao je i kralja Vladislava 1233/1234. Sa mesta arhiepiskopa povukao se prepustivši upravljanje Srpskom Crkvom Arseniju, poznatom kao Sremac.

U Svetu zemlju odlazi ponovo odmah potom. Posebno je tada darivao manastir Svetog Save Osvećenog u Jerusalimu. Prilikom tog drugog putovanja u Svetu zemlju, boravio je i u znamenitom manastiru Svete Katarine na Sinaju, posetio Egipat, Aleksandriju, cak Tebu u Gornjem Egiptu, takođe Antiohiju na Orontu.

Smrt ga je zatekla prilikom povratka u Srbiju, 14. odnosno po novom kalendaru 27. januara 1236. u Trnovu, ondašnjoj prestonici Bugarske.

Kralj Vladislav preneće potom njegove zemne ostatke, koji su postali predmet kulta već u Trnovu, u Mileševu, Vladisavljevu zadužbinu, gde će se nalaziti do kraja 16. veka.

Mošti Svetog Save, predmet kulta i opšteg uvažavanja ne samo pravoslavnih Srba, nego i rimokatolika i muslimana Turci su spalili aprila 1594. na Vračaru nadomak Beograda.

Neposredan povod bila je činjenica da su ustanici tokom bune u Banatu na zastavama isticali lik Svetog Save.

Spaljivanje moštiju ne da nije narušilo opšte poštovanje, ne samo versko, prema svetitelju Savi među Srbima, nego upravo nasuprot.

Youtube PrintScreen

Tokom 18. veka, u fruškogorskim manastirima, kult Svetih Nemanjičha dobio je dodatno na snazi u sklopu gradnje nove nacionalne ideje na čemu je rađeno u vrhovima ondašnje Karlovačke mitropolije.

Koliko se zna, prvi pisani trag o školskoj proslavi Savindana je iz 1734. u Sremskim Karlovcima. Četrdesetih 19. veka Sveti Sava je prihvaćen i kao školska slava u ondašnjoj Kneževni Srbiji, na inicijativu profesora Atanasija Nikolića.

Sasvim izuzetne uloge Svetog Save, Srbi su bili savršeno svesni od najranijih dana. Činjenica da je recimo u Gračanici, zadužbini kralja Milutina, prikazan uz Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu osnivače hrišćanskog carstva, pokazatelj je kako je njegova ličnost odnosno delo doživljavano.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar