BOKAN O KULTURNIM RATOVIMA I BEOGRADSKOM DUHU: Zašto smo se 1991. razišli i kako su nas rat i Srbija ponovo spojili

U emisiji „Perspektive“ na televiziji K1, čiji je domaćin i voditelj prof. dr Čedomir Antić njegov dugogodišnji prijatelj, Dragoslav Bokan govorio je o istorijatu svojih prijateljstava sa Beogradske akademije, saradnji sa Oljom Bećković i Milutinom Petrovićem, uticaju Dragoša Kalajića, ali i o dubokim ideološkim podelama devedesetih godina.

Prsećajući se samih početaka i studija na Fakultetu dramskih umetnosti, Bokan se osvrnuo na kultni film „Telefonomanija“ iz 1988. godine i neobične spojeve ljudi koji su kasnije obeležili javnu i kulturnu scenu Srbije.

„Olja Bećković je prvu ulogu u životu odigrala u mom studentskom filmu, u jednoj horor-komediji u kojoj je igrala zajedno sa Srđanom Šaperom. Posle se malo naljutila jer sam joj otkrio da film pripada žanru strave i užasa, ali joj nisam rekao da je komedija, pa smo se tu malo sporečkali — mislim da to traje do današnjeg dana. Telefonomanija je dokaz da je beogradski duh ujedinjavao, a da danas tog ujedinjavanja različitosti više nema.“

K1 televizija

 

Kako su se 1991. godine raspala prijateljstva, a potom ponovo rodila

Na pitanje voditelja šta se dogodilo za samo tri godine pa da svako ode na svoju stranu u predvečerje građanskog rata, Bokan ističe da je reč bila o različitim prioritetiima, a ne o nedostatku ljudske bliskosti.

„Ono što je meni bilo najvažnije nije bilo vezano za stil, za slaganje u lektirama, u tome kako provodimo vreme, koje knjige čitamo i koje filmove gledamo. Meni je najvažniji bio odnos prema Srbiji i prema otadžbini. Ja sam otišao na onu stranu gde su bili ljudi koji su u svemu bili drugačiji od mene, sem u onom najvažnijem — odnosu prema Srbiji. Milutinu Petroviću je moralni i stilski aspekat bio važniji, pa je otišao tamo gde su bili ljudi koji su sa njim delili skoro sve, sem tog najvažnijeg. A onda se to najvažnije probudilo u njemu i, kada smo se ponovo videli i nastavili da se družimo, bilo je kao da te godine nisu ni prošle.“

Susret sa Dragošem Kalajićem 

Upečatljiv deo razgovora bio je posvećen Dragošu Kalajiću, čoveku koji je izvršio ogroman uticaj na Bokana u pogledu polemike, samouverenosti i razumevanja evropske desnice. Bokan se prisetio kako je izgledao njihov prvi, odlučujući razgovor o knjizi Tomasa Karlajla „O herojima“.

„Pozvao sam Dragoša Kalajića i hteo da on napiše pogovor za tu knjigu. Nikada neću zaboraviti taj razgovor, jedan od najvažnijih u mom životu. Zamolio sam ga za pogovor, a on me je upitao zašto sam izabrao baš tu knjigu. Kada sam mu odgovorio, rekao je rečenicu koju nikada neću zaboraviti: 'Pristajem pod jednim uslovom — moj uslov je da to uradim besplatno, bez ikakve finansijske naknade'. Rekao sam mu: 'Super je uslov, takvi nam trebaju!'“

Odlazak na ratište i „kolo smrti“: „Moraš da rizikuješ da bi imao pravo da govoriš“

Govoreći o 1991. i 1992. godini i ratnim dešavanjima u kojima je učestvovao na prostorima Bosne i Hrvatske, Bokan je otvoreno govorio o traumi koju su na njega ostavile sahrane mladih dobrovoljaca i razlozima zbog kojih je sam otišao na front.

„Ja sam morao da govorim na sahranama tih mladih ljudi koji su otišli na ratište i vratili se mrtvi. To su najtraumatičniji doživljaji u mom celokupnom životu. Rekao sam da imam izbor: ili da napustim sve, ili da izvršim samoubistvo — što kao hrišćanin i pravoslavac nisam mogao — ili da odem među njih, pa šta mi Bog da. Moraš da rizikuješ da bi imao pravo da govoriš u ime tog rizika i u ime tog rata.“

Srbi, vedrina i razlika između jednakosti i ravnopravnosti

Bokan se na kraju osvrnuo na mentalitet srpskog naroda i na čestu zabludu u shvatanju društvenih odnosa, naglašavajući da desničarska misao u Srbiji ne sme biti mračna i gorka.

„Mi često insistiramo na jednakosti koja ne može da se postavi. Ta nejednakost je, u stvari, različitost i raznolikost. A s druge strane, imamo potrebu za nečim što se pravilnije zove ravnopravnošću. U akciji se zna šta je čije mesto — ja znam ko ovde vodi razgovor, a ko odgovara — ali kada se razgovor završi, mi ravnopravno sedimo za ovim okruglim stolom. Naša priča nije samo vojnička, nismo mi roboti sa podoficirskim treningom. Mi smo uvek u sebi imali tu srpsku vedrinu.“

BONUS VIDEO

Ostavite komentar