IZMEĐU IDENTITETA I PERIFERIJE Andrea Jovanović u emisiji sa Čedomirom Antićem o sudbini savremene Srbije

Gostujući u emisiji kod profesora Čedomira Antića “Perspektive” na televiziji K1, filozofkinja Andrea Jovanović, poznata po svojim britkim i često kontroverznim stavovima zbog kojih je u javnosti dobila specifične epitete, ponudila je duboku analizu trenutnog stanja srpskog društva.

Kroz razgovor o istorijskom diskontinuitetu i ekonomskoj zavisnosti, ona je pokušala da dešifruje gde se Srbija danas nalazi i zašto su nam odgovori na ključna pitanja sve dalji.

Gde smo krenuli i zašto smo se izgubili

Na samom početku, Jovanovićeva se osvrnula na suštinski problem subjektiviteta naroda koji živi u procepu između želja i realnosti. Prema njenim rečima, nedostatak kontinuiteta je postao jedina konstanta na ovim prostorima.

- Pitanje je našeg subjektiviteta - Srbije i Srba kao naroda, ali i ostalih nacija koje žive u našoj zemlji sa nama. Ko smo mi, kuda idemo, gde smo krenuli i kako želimo tamo da stignemo? Ta pitanja, koliko god zvučala banalno, nisu banalna uopšte, a već duže vreme se ne postavljaju. Mislim da živimo u diskontinuitetu; ako postoji ključni kontinuitet kod nas u poslednjih nekoliko vekova, to bi bio upravo diskontinuitet. To je vrlo teška pozicija - rekla je i nastavila:

- Danas, u okolnostima u kojima se svet nalazi, biti na takav način izgubljen, a pritom smešten - ne svojom voljom - u situaciju u kojoj smo mi, predstavlja jednu perifernu situaciju u kontekstu ekonomije. Zavisna smo zemlja od više različitih centara, pre svega zapadnog, što u našem slučaju ekonomski gledano znači EU i Nemačka na prvom mestu. U kontekstu osnovnih svojstava državnosti, mi smo okupirana zemlja. Mi imamo deo teritorije koji je okupiran, i to deo koji za nas ne predstavlja samo teritoriju. Kosovo i Metohija postaju to što su danas tek tom okupacijom koja se zvanično desila 1999. godine. U svim tim okolnostima i zavisnostima, nama postaje sve teže da odgovorimo na pitanja s kojima sam krenula, a mislim da je to naš najveći zadatak. Ko smo, kuda idemo i kako tamo stići? Imam utisak da to više nikoga ne zanima. Opterećeni smo identitetskim borbama, država je na udaru, postoji pokušaj izazivanja nestabilnosti - neki ljudi vole da kažu 'obojena revolucija' - u svakom slučaju, pokušaj destabilizacije zemlje u različitim smislovima. Zato je put ka odgovaranju na ta pitanja sve teži.

Zamka između Brisela i BRIKS-a

Dok se država bori sa spoljnim pritiscima, unutrašnja javnost ostaje duboko podeljena. Jovanovićeva primećuje da se u Srbiji razvila specifična politička kultura koja često beži od realnih mogućnosti, birajući umesto toga nerealne ekstreme.

- Kada bi svi odjednom mogli da se izjasne, ne znam koliko bi se kome dopali odgovori. S vremenom smo stvorili kulturu u kojoj poraze volimo da proglašavamo za pobede. Mislim da se to dogodilo jednom delu javnosti koji vidi naše mesto ne u EU, već na Istoku, u BRIKS-u, u drugačijim okolnostima - pod uslovom da se i te okolnosti nastave menjati u meri u kojoj su tek počele. Naš najveći problem je kako shvatamo mogućnost. Sa jedne strane postoji potpuni otklon prema učešću u političkim procesima, posebno ako je ono partijsko - inicijative mogu, ali partije ne, a sa druge strane imamo ubeđenost da je sve moguće. Mi ne možemo da procenimo sopstvene snage. Ako gledamo studentski pokret, interesantno je da nema ime; svako ga zove kako mu padne na pamet. Sada je već evidentno da to nema veze sa studentima. Oni nemaju ni program, ni cilj, niti se izjašnjavaju po ijednom političkom pitanju, a onima koji ih podržavaju to je skroz prihvatljivo. Imamo hiperpolitizovanu naciju koja ne želi da priča o bilo čemu što je realni predmet politike. Ne zanimaju nas mogućnosti, hoćemo 'sve ili ništa', ali kada treba objasniti kako stići do tog 'svega' (što je često nemoguće), to odmah postaje 'ništa'.

Psihološke operacije i zaborav teških vremena

Posebno oštru kritiku filozofkinja je uputila na račun onoga što naziva „opozicionom javnošću” i medijskim uticajima koji su, prema njenom mišljenju, oblikovali svest građana poslednjih godina.
Ona naglašava da smo kao narod skloni brzom zaboravljanju ekonomske bede kroz koju smo prošli.

- Nadam se da neko piše bar jednu knjigu o svemu ovome. Nekoliko procesa se desilo paralelno. Možemo uključiti i momenat arbitrarnosti, koji se tek retrospektivno razume kao uzrok, ali u trenutku kada se događao nije nužno delovao tako. Sa jedne strane imamo čitavu opozicionu garnituru - tu najmanje mislim na opozicione partije, već na opozicionu javnost. Možda je to 'ProGlas', ali nije ograničeno samo na njih. U pitanju su mnogi profesori i glumci.

- Znamo da su u Srbiji glumci 'najtalentovaniji i najobrazovaniji' deo društva jer, citiraću Marića, 'oni su čitali Šekspira' - to je on koristio kao objašnjenje zašto imaju pravo da se bave politikom. To je čitav spektar ljudi koji su u svojim rukama imali ogroman uticaj i čije mišljenje ima težinu u javnosti. Postoji taj sloj, uglavnom viša srednja i ponekad baš viša klasa, koji su nezadovoljni time što nemaju političku vlast ili što njihova opcija nije zastupljena u vlasti. Sa druge strane je medijska priča. Ono što je bivša 'United Media' uradila našem narodu zaista je besprekoran primer psihološke operacije; ono što je nekada bilo rezervisano za elitne krugove, proširilo se na šire stanovništvo.

Jovanovićeva se podsetila svojih studentskih dana i uporedila tadašnje realne materijalne zahteve sa današnjom političkom konfuzijom, ističući da je ekonomski napredak paradoksalno stvorio prostor za nove vrste nezadovoljstva.

- Srbi, koji vole da se kunu u tradiciju i istoriju i da se busaju u prsa, često imaju pamćenje leptira.

Vreme u kojem se u ovoj zemlji jako teško živelo nije bilo tako davno. Zaboravili smo posledice ekonomske krize 2008/2009. godine, kada je nezaposlenost bila ogromna, emigracija velika i kada se teško živelo u svakom smislu. Srednja klasa je znatno porasla u poslednjih 10 do 15 godina kako se ekonomska situacija popravljala. Daleko od toga da je savršena, ali bez obzira na jaz između najbogatijih i najsiromašnijih, briga o siromašnima i radničkoj klasi je veća nego u drugim zemljama perifernog kapitalizma.

- Ljudima je postalo uslovno rečeno bolje, imali su manje egzistencijalnih briga, pa su počeli da se bave politikom. Postoji mnogo mojih bivših kolega koji nikada nisu završili fakultet, a vole da prave plenume i zborove; to je tradicija koja traje od 2006. godine. I danas podržavam ciljeve tih protesta, ali naši zahtevi su tada bili usmereni na uslove studiranja u jako teškom ekonomskom periodu. Godine 2011. naš ključni zahtev bio je da školarina ne prelazi prosek tri minimalne plate. Zbog toga smo mi, grupica od 100 ili 200 ljudi, bili nazivani političkim idiotima i 'komunjarama'. Danas je taj zahtev ispunjen - kazala je.

Govoreći o uticaju interneta na savremeno društvo, istaknuto je kako se tradicionalni kolektivizam transformisao u nove oblike digitalnog povezivanja.

- Postoji jedna zamena za kolektivizam koja sve više jača, naročito među mladima, a to je internet.

Zašto se to desilo upravo sada i na ovaj način? Grupe i infrastrukture koje su godinama priželjkivale ovakav scenario, a u tome nisu uspevale, sada su na svoje čelo postavile studente i omladinu. Oni poseduju potpuno drugačiju kulturu komunikacije i identifikacije, a sve se odvija u virtuelnom svetu gde je stepen mobilizacije izuzetno visok. Taj uticaj je ogroman, iako se zapravo ne mora manifestovati u ovom našem ’3D svetu’ u kojem, nažalost, i dalje živimo. Došlo je do prelivanja: generacija ’Gen Z’, koja je odrasla na internetu, izuzetno je bliska sa takvim vidom povezivanja, ’signaliziranjem vrline’ (virtue signaling) i hiperpolitizacijom. Deca konzumiraju filmove i serije prožete politikom identiteta i prate kulturne ratove. Politizacija svakog aspekta života uticala je na to da se oformi specifičan identitet ovih protesta, u onoj meri u kojoj ih je sama omladina oblikovala” - objasnila je.

Pored same organizacije, postavlja se pitanje stvarne motivacije učesnika i nevidljivog uticaja okruženja na pojedinca.

- Mi ne znamo koliki su to procenti, a naročito ne znamo koliko studenata, zbog vršnjačkog pritiska, svesno ili nesvesno ne sme da iskaže svoj stav. To nam je nepoznanica. Bilo ih je mnogo; ne moramo nužno gledati samo brojnost na fakultetima, jer su oni bili spremni da se odazovu na pozive za mobilizaciju i učestvuju na protestima na ulicama. Ipak, to traje jedan dan.Sam boravak na fakultetima i organizovanje na taj način povlači pitanje ko je spreman da uloži trud i vreme. Istraživanja pokazuju da su to mahom deca iz privilegovanih slojeva, i hvala Bogu da je tako, jer je to značajno uticalo na kvalitet samog procesa. U tome su najistrajniji ostali oni koji i dalje učestvuju sa jasnim političkim ambicijama, oni koji su već bili ili u međuvremenu postaju deo opozicionih struktura, ili, nažalost, deca koja ne vide širi smisao u svom životu” - dodaje ona.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar