ZAŠTO JE ŽELJKO OBRADOVIĆ STVARNO OTIŠAO IZ PARTIZANA: Ovo nije priča o košarci, ovo je najvažnija lekcija o vođstvu koju svi treba da čujemo

U profesionalnom sportu obično merimo pobede, trofeje, statistiku i rekorde. To su stvari koje stvaraju euforiju i pune hale. Ali postoje trenuci kada sport postane samo pozadina, a u prvi plan izbiju ljudi – njihove odluke, njihove granice i njihova odgovornost.

Odlazak Željka Obradovića iz Partizana upravo je jedan od takvih trenutaka.

Ne zato što je to najvažniji događaj sezone. Niti zato što je neočekivano da trener njegove veličine okrene novu stranicu. Važno je zato što smo, makar na kratko, mogli da vidimo pravu prirodu liderstva kada se ogole emocije, iscrpljenost i činjenica da energia jednog tima više nije ista kao pre.

Ovo nije tekst o košarci. Ovo je tekst o ljudima.

Starsport

Snaga odluke da se povučeš kada više nisi potreban

Kada je objavljeno da Obradović odlazi, ono što je prvo odjeknulo nije bila analiza učinka, već činjenica da nije tražio alibi. Nije kritikovao klub, igrače, sudije ni sistem. U vremenu kada je prebacivanje krivice postalo standard, takva tišina deluje kao relikt nekih prošlih, plemenitijih vremena.

Ponekad je upravo tišina najjači signal. Ona ostavlja prostor da se razmisli o onome što se ne vidi – iscrpljenosti, odnosima, atmosferi. O tome zašto neko ko je osvojio devet evropskih titula oseti da je trenutak da ode. I zašto je baš ta odluka možda najzrelija koju je mogao da donese.

Iskusni lideri, oni koji godinama rade sa ljudima, znaju kada njihov glas više ne dopire do tima. Ne zato što je glas oslabilo znanje, nego zato što je u kolektivu nestala ona iskra koja je nekada pokretala sve. To se ne rešava šemom na tabli, već iskrenim pogledom u sebe.

Odlazak kao čin odgovornosti, ne poraza

U javnosti se ostavka često tumači kao kapitulacija. Kao priznanje nemoći. Ali to je površno čitanje. Postoji razlika između odustajanja i prepoznavanja da je timu potrebna drugačija energija.

Mnogi lideri odlaze tek kad pregore, kad posvađaju čitavo okruženje i ostave sistem u ruševinama. Međutim, postoje i oni drugi – retki – koji odu onda kada shvate da bi ostankom zapravo odmogli.

Obradovićev odlazak spada u tu kategoriju. To je odluka iskusnog čoveka koji razume da ponekad najveći doprinos nije u tome da ostaneš, nego da napraviš mesto za nekoga ko može da stvori novi impuls.

I za to treba imati ogromnu hrabrost.

Starsport

Hemija koja odlučuje pre rezultata

Sportski timovi, baš kao i poslovni kolektivi, ne pucaju zbog jedne utakmice ili jednog projekta. Oni pucaju na nevidljivim mestima – u poverenju, u motivaciji, u dinamici odnosa.

Ponekad to vidi samo lider.

I pre nego što tabela pokaže pad, pre nego što se u javnosti povede diskusija, oni osete promenu u tonu svlačionice, u načinu na koji ljudi reaguju, u energiji koja se više ne vraća. To se ne rešava pritiskom, već promenom.

Nekada je ta promena – odlazak.

Lider koji zna kada treba da se skloni

U mnogim sistemima najveći problem nije nedostatak talenta, nego nedostatak prostora. Velike ličnosti često nesvesno zauzmu toliko energije da drugi ne mogu da prodišu. Ne zato što žele da guše, nego zato što su previše prisutni, previše autoriteti, previše istorije nose na svojim ramenima.

Tako je i u Partizanu. Obradović je bio institucija. A ponekad instituciji treba predah da bi sistem ponovo postao živ.

Njegov odlazak stvara vakuum, ali i šansu – da se pojave novi glasovi, nove ideje, nova hemija. To je jedan od najređih, ali i najvažnijih oblika liderstva: umeti da se skloniš da bi drugi porasli.

Šta ova priča govori nama, van sportskih arena?

Ne vodimo svi sportske klubove, ali svi vodimo neke svoje male timove – porodice, odeljke, firme, prijateljske grupe. I svi ponekad stignemo do tačke kada više nismo izvor inspiracije, već teret koji koči promenu.

I tu nastupa ona teška odluka koju mnogi izbegavaju: da priznaš da si dao sve što si mogao, i da je vreme da neko drugi preuzme.

To nije poraz. To je sazrelost.

ATA Images

 

Ono što veliki lideri ostavljaju iza sebe

Kada ode neko poput Obradovića, svi prvo pomisle na ono što je otišlo: iskustvo, titule, autoritet. Ali prava vrednost njegovog odlaska možda je u onome što dolazi: novom početku.

Najveći lideri ne određuju se samo time kako vode, nego i time kako odlaze. A odlazak koji je dostojanstven, svestan i odgovoran daje timu nešto što nijedna pobeda ne može – primer.

Primer da je liderstvo pre svega služenje timu, čak i onda kada je najteža odluka ona da se taj tim prepusti nekom drugom.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar