ESTRADA I MEDIJSKA NEKROFILIJA Bilo čija smrt ne bi trebalo da bude anketno pitanje

Vest da je u saobraćajnoj nezgodi poginuo rođeni brat folk pevača Darka Lazić eksplodirala je poput prave bombe. Šokirala je, rastužila, zaprepastila... i postala tema broj jedan o kojoj se izveštava iz minuta u minut i komentariše. O kojoj vrsti senzacionalizma je reč najbolje govori činjenica da se u 99 posto naslova za muškarca koji je poginuo moglo pročitati „brat Darka Lazića“, kao da nema ime, a zvao se Dragan. Nema medija u Srbiji koji se ne bavi ovom vešću. Detalji, snimci i fotografije sa lica mesta. Vest koja realno spada u domen hronike, ali kako je u pitanju rođeni brat javne ličnosti u savremenom medijskom sistemu dobijamo i pratimo sasvim drugi oblik izveštavanja.

Ova kolumna nije kritika upućena samo kolegama, najmanje njima, ali je mali pokušaj kritike upućene medijskom modelu i svima nama koji u njemu na ovaj ili onaj način učestvujemo. S pojavom portala i vestima koje bukvalno gaze i zaborav šalju svaku prethodnu kada je u pitanju nečija smrt kao društvo koje konzumira takve informacije postali smo ozbiljni tabloidni nekrofili. Već sam vam pisao o nasmejanom i veselom klovnu u crnini. Baš taj klovn pojavi nam se svaki put kada umre neko sa javne scene ili je na bilo koji način u vezi s nekim ko pripada šou-biznis miljeu.

Tako je i ovaj put. Uprkos tome što je Darko Lazić s poslednjim atomima snage ispred porodične kuće stao pred kamere i dao izjavu, društvene mreže i portali ne prestaju da „gore“ od vesti u kojima je ova ili ona javna ličnost rekla reč ili dve o iznenadnoj i tragičnoj smrti Dragana Lazića. Bez obzira što su „čarobne reči“ izjava saučešća porodici, što je jedino ljudski i dostojanstveno, dovoljno je da bude bombastičan naslov. Primetio sam da više nije važno da je XY javna ličnost bila u bilo kakvoj vrsti odnosa s pokojnikom, dovoljno je samo da je poznata, zapravo prepoznatljiva publici, i da hoće da kaže reč, dve, tri.

Pod punom materijalom i moralnom odgovornošću tvrdim da vest o bilo čijoj smrti sa javne scene ili bilo koga ko je u vezi sa nekim iz javnog života ne bi trebalo da bude anketno pitanje. Shvatam ekskluzivnost, klikabilnost, brojke, šerove i komentare, ali ne shvatam kada smo izgubili kulturu da bar kada neko umre budemo tihi i minimalno dostojanstveni?

SVE KOLUMNE MILIJA ČOLIĆA ČITAJTE OVDE.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar