OTIŠAO SI DRAGANE, OSTALA JE TUGA... Dan kada je plakala cela Srbija, a istorija Partizana zauvek se promenila (VIDEO)

Tog kobnog 3. septembra 1985. godine fudbalska Jugoslavija je zanemela. Vest da je u saobraćajnoj nesreći poginuo Dragan Mance, ljubimac navijača i simbol Partizana, zauvek je promenila istoriju crno-belih. Imao je samo 22 godine, a iza sebe je već ostavio trag kakav mnogi ne uspeju ni tokom celih karijera.

Rođen u Zemunu, svoj talenat je pokazao još kao dečak u Galenici, a u Partizan je stigao sa nepunih 17 godina. Brzo je osvojio mesto u srcima navijača — ne samo zbog golova, kojih je bilo mnogo, već zbog načina na koji ih je davao. Njegova hrabrost, upornost i nesalomivi duh učinili su da se na tribinama oseća posebna veza, kakva se retko rađa između igrača i publike.

Generacije pamte njegov čuveni pogodak protiv Kvins Park Rejndžersa u UEFA Kupu, onaj dalekometni šut koji je tresao mrežu i ušao u istoriju evropskog fudbala. Bio je to gol koji je učvrstio njegovo mesto među idolima Grobara, a Draganov osmeh i podignute ruke ostali su večna slika radosti.

Najvažniji događaji u životu Dragana Mancea zbili su se prvog jesenjeg meseca. Rođen je 26. septembra 1962, u Partizan je došao 15. septembra 1980, dakle, sa nepunih 18 godina. Poslednji gol u životu postigao je 1. septembra 1985. godine. Samo dva dana kasnije stigla je crna vest. Ne postoji nijedan istinski grobar na ovoj planeti kome se svakog 3. septembra, evo već četiri decenije, ne veže želudac u čvor i ne zastane knedla u grlu kad mu na mobilni telefon putem društvenih mreža stigne slika ili video-zapis mladića na kolenima koji raširenih ruku slavi postignuti gol. Ove godine podsetnik je stigao nešto ranije zahvaljujući beloj retro opremi i golu proslavljenom na taj već toliko puta opisan način, a više o tome čitajte OVDE.

Nažalost, njegov život se ugasio prerano. Stradao je na putu ka treningu, u pokušaju da izbegne dete koje mu je istrčalo pred automobil. Taj trenutak herojske ljudskosti zauvek je stavio pečat na priču o Manceu. Na njegovoj sahrani okupile su se desetine hiljada ljudi, a Beograd je plakao kao da je otišao član porodice.

Četiri decenije kasnije, sećanje ne bledi. Njegov grob na Novom groblju i dalje posećuju navijači, pale sveće, ostavljaju dresove i šalove, pevaju pesme koje su ga slavile. Jer Mance nije bio samo fudbaler — bio je simbol strasti, mladosti i ljubavi prema igri.

Nekad su naši stari govorili - lep ko glumac. Takav je i bio. A bio je i najveći neprijatelj protivničkih golmana. Voleo je život, zato su ga, sigurno ne bez razloga, još u ono vreme, dok se lopta drugačije kotrljala na ovim našim napaćenim prostorima, nazvali Džejms Din jugoslovenskog fudbala.

Pored toga što je bio najveći neprijatelj golmana, obožavao je da igra šah i remi. Šmeker i mangup u isto vreme. Neke sada već dame u godinama s posebnim sjajem u očima i danas se sećaju kako su s nestašnim dečkom jugoslovenskog fudbala razmenjivale poglede na zemunskoj kaldrmi. Živa vatra na terenu, ali i van njega. Bio je neuhvatljiv, kao da mu neštonije dalo mira.

Na današnji dan podsećamo se da legende ne umiru. Dragan Mance i dalje živi u svakoj pesmi sa tribina, u svakoj uspomeni navijača i u svakom klincu koji sanja da obuče dres Partizana i postane heroj svog vremena.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar