ZAMJATIN NA PEŠČANIKU Ili, da izvadim ta tri zuba...

Sve počinje i završava se na Peščaniku. I ako javni prostor, s pravom, zamislimo kao grad iz Zamjatinovog romana "Mi", u kojem nema privatnosti, jer su svi zidovi stakleni, i svako može sve da vidi, onda je Peščanik onaj detalj u knjizi, u kojem se u stanu spuštaju zastori. 

Doduše, ne zbog zagrljaja i ljubavi, za koje se, u Zamjatinovom svetu, dobijaju ružičasti bonovi i dozvola (ali samo u određeno i ograničeno vreme), nego, upravo suprotno, da bi u svom, a Peščanikovom svetu, svako mogao da se odvoji od proklamovane prljavštine stvarnosti, i da bi tu stvarnost mogao na miru, među svojima, malo da objašnjava, a malo i da mrzi. Neograničeno, sve vreme. 

Takođe, Peščanik nije zamišljen kao svet koji bi ikada mogao da se otvori, da primi još nekoga u sebe. Naprotiv, on je jasno izdvojen, izolovan, gadljiv prema svemu što se ne uklapa u zadata pravila, u obrazac, u jedno te isto mišljenje, koje, od autora do autora, može da se razlikuje samo po receptu koji predlaže da bi se društvo rešilo "bolesti", ali nikako po tome kako se "bolest" zove. A zove se Aleksandar Vučić, SNS zločinački režim, diktatura, tiranija, i, iznad svega, vladavina šljama nad dominantnom, uzvišenom elitom, koja, pri tom, na Peščaniku, nije u manjini, nego je samo nasilno potisnuta, što nije stanje koje će trajati večno. Pitanje je dana, po Peščaniku, kada će Peščanik pobediti bezvrednu rulju. 

Ubeđeni u tu tezu, baš kao i u svoju nepogrešivost u zaključivanju, autori Peščanika mirno preskaču stvarnost, događaje, istraživanja, te se ne bave mogućim ishodima u zemlji Srbiji (za njih je ishod samo jedan - pobeda Peščanika i Vučićeva bar simbolična sahrana, što su, btw, želeli i Đinđiću, simbolično, zaista), nego uveliko razmišljaju o odnosu koji oni - pobednici - treba da imaju prema svima koji nisu oni, i koji su, već i samo zbog te činjenice - poraženi, gubitnici. 

I u poslednjih nekoliko dana pojavila su se, na Peščaniku, dva fenomenološki inspirativna pristupa toj pobedničkoj temi, bar onoliko koliko je inspirativna montipajtonovska istorija sveta. Što bi rekli: Always Look on the Bright Side of Life. Bar dok ne počneš da plačeš. 

Prvi je tekst Vladimira Ilića - "Kako je moj pajtaš postao naprednjačka perjanica", a drugi je napisao Dejan Ilić, i objavljen je pod naslovom: "Šta nam kaže Branko Ružić". 

Prvi je cinični prikaz bezimenog intelektualca, nekadašnjeg pajtaša, prijatelja, koji je prešao na "tamnu stranu", ali Iliću je i dalje drag, sasvim dovoljno da bi ga prikazao kao nakazu, sve braneći ga od pravovernih koji dotičnog ne poznaju dovoljno: 

"Vi ćete ga osuđivati i raspinjaćete ga u svojim komentarima. A ja ću znati da je pre gostovanja u studiju uzeo dodatni betablokator, da je posle emisije popio još jedan vazodilator, i da uvek noću, posle svojih medijskih odbrana naprednjaka, on šljema sam u stanu, da bi oterao strah i iscrpljenost".  

Pa stvarno, ako je taj neko, naprednjačka medijska perjanica, ozbiljan srčani bolesnik, napušten od svih (sam u stanu), pa još, uprkos preporuci lekara, šljema jer je iscrpljen od straha - šta drugo Ilić da radi, nego da ga žali, i objasni, na isti onaj način na koji žališ i objašnjavaš one koje prezireš, ali ti, zbog sebe, glupo da to javno saopštiš.  

I onda, umesto "Bednik jedan propali", pričaš o njegovim bolestima, strahu, usamljenosti, dok čitav tvoj ton jasno kaže - đubre je sve to i zaslužilo. 

Cinizam ubeđenog pobednika tu se, pak, ne završava, pa Ilić navodi tri razloga zbog kojih neko odluči da služi zlu i postane njegov portparol. 

Prvi razlog je korupcija i tu nema šta da se objašnjava, pitanje je samo za koliko se neko prodao.  

Drugi Ilićev razlog je škakljiviji i zove se prisila, što i samog autora tera u naučnu fantastiku, i to dosta sumanutu, goru od Akvamena, ako je to uopšte moguće. A jeste.  

Elem, jednog jadnog i nesrećnog čoveka zlikovci prisile "zato što je homoseksualac" (otkud Iliću odmah to da je homoseksualnost greh???!!!)... pa ga "nahvatali sa nekim balavcem" (Molim? "Balavac", je, valjda, novi naziv za žrtve poremećenih seksualnih predatora, pedofila !!!???).  

Takođe, prisile, drugog čoveka, zbog toga što se bavio finansijskim malverzacijama pa je sada, zasluženo, u stvarnom ili-ili položaju.  

Na kraju, po Iliću, prisila nastupa i kada čovek ima sina koji je osuđen na zatvorsku kaznu (šta uradi, crno dete), pa mu neko samo javi da taj nesrećni sin, prestupnik, ima za mesec dana da se javi na izdržavanje kazne. To valjda znači da on onda ima samo mesec dana da postane medijska perjanica, zguta betablokator i napije se kao svinja, zbog čega će ga žena i dobri sin napustiti i ostaviti samog. Koliko je takvih, baš bih voleo da znam, ali, nažalost, Ilić ne navodi broj, valjda je nebitan. I jedan je dovoljan, za dobar primer. 

Treći razlog zbog kojeg ljudi prelaze kod "zveri", jeste "laskanje", prema kojem je Ilić posebno ciničan. Zovu vas u studije, traže od vas intervjue, postajete svesni svog postojanja, zbog čega vam se smanjuje nesvesni strah do smrti... I Lakan bi se zbog ovoga u grobu okrenuo, ali nema veze. Ilić je zaključio da se prebeg navukao na medijsku vidljivost i zato je prebeg. 

Njegov pajtaš, pri tom, objašnjava nam posle svega Ilić, ima sva tri razloga za služenje nečastivom?! 

Pardon, nisam shvatio. Ilić tvrdi da mu je drugar korumpiran, da je pedofil nahvatan zbog "balavca", da je pred hapšenjem i zato što je krao "u preduzeću", i da mu je sin krimos kojeg on vadi iz zatvora? 

Da bi sve to uspeo, i tu je Ilić u pravu, čovek stvarno mora da i svesno i nesvesno nema nikakav strah od smrti, ni trunku, te mi uopšte nije jasno šta će mu betablokatori. Ono sa pićem razumem, ja se ne bih treznio, nikada. 

No, da batalimo šalu, evo šta Ilić, cinik stari, zaključuje o svom pajtašu, psu (cinizam je nastao, za one koji ne znaju, od starogrčkog "kinykos", što znači "pasji", "poput psa"): 

"A on je jako dobar čovek. Nežan. Lepa duša. Bio je divan sin. Odličan je brat. Mnogo voli svoju ženu. On je odličan otac". (!!!???) 

I eto kakvog čoveka je slomila ta naprednjačka mašinerija, korupcija, laska, prisila, te smo dobili onog lopova i skota pedofilskog koji tuđe dete keca, a svoje vadi iz zatvora. 

Kakvo objašnjenje, a? Sociološki armagedon, sve da bi se objasnilo naprednjačko zlo, i toliki slomljeni ljudi, pijanice, bolesnici, napušteni gubitnici, koji jeste da su zaslužili sve što ih čeka, ali uz naše duboko razumevanje i prezir. 

Dejan Ilić je, opet, otišao korak dalje. On nema potrebu ni da razume, niti da oprosti (ovo drugo nema ni Vladimir Ilić).  

Za njega je sve jasno. Ovde postoje dva sveta - Svet Laži i Svet Istine. 

U prvi spadaju svi koji ne veruju u zvučni top, u drugi, svi koji veruju, pardon, znaju da je nešto puklo, pucalo narodu u leđa, a vi sami smislite kako ćete to nešto da zovete. 

Pri tom, oni koji žive u svetu laži, sami su odlučili da žive u tom svetu, niko ih nije terao, niti prisiljavao, što je teza koja jednog Ilića razlikuje od drugog Ilića, baš koliko odnos prema nacističkim zločinima razlikuje Danijela Goldhagena od Kristofera Brauninga (Ilić Dejan ih pominje u svom tekstu). 

I da sada ne dužimo o čuvenoj raspravi dvojice istoričara, suština je u tome što je Brauninig pokušao da razume razloge zbog kojih su mnogi obični ljudi činili zločine, dok je, za Goldhagena, razlog bio samo jedan - kulturni i kognitivni model koji je započeo još u XIX veku, da bi, u dvadesetom, od Nemaca napravio ljude koji su i želeli da ubijaju Jevreje, i radili to masovno, namerno, i sladostrasno. 

Dejan Ilić pri tom tvrdi da mu je Brauning bliži od Goldhagena (on sam ne veruje u genocidne narode), ali mu je zaključak apsolutno goldhagenovski: 

"...Odluka da se živi u svetu laži je baš to - odluka....Zbog čega otpada teza o dobroćudnim ali prevarenim pristalicama režima. A to znači da neće biti ni bratskog zagrljaja ni molbe za oproštaj...Verujem u brauningovsku priču o situacijama u kojima ljudi odustaju od svojih moralnih procena, odriču se svoje volje i poslušno izvršavaju naređenja za koja znaju da su zločinačka. A to opet znači da sam spreman da prihvatim niz olakšavajućih okolnosti, ali ne i potpuno odricanje od odgovornosti po izgovorom - nismo znali. O ne, znali ste, ali ste bili dovoljno slabi da ne postupite u skladu sa svojim znanjem...." 

Sve zajedno, za razliku od svog prezimenjaka koji cinično prezire, praveći se da razume, Dejan Ilić je prezir pretočio u jasnu kaznu, bez okolišenja (neće biti bratskog zagrljaja ni molbe za oproštaj), što opet znači da ni pijanice ni srčani bolesnici neće izbeći osudu, i da im ništa neće pomoći to što su "slomljeni". 

Opet, ono što je obojici zajedničko, a što je vrhunac Peščanikovog sveta pod zastorima, jeste činjenica da ni jedan od Ilića ne sumnja u osnovnu tezu: 

Zločina je bilo, zločinci su svi koji su na drugoj strani, sve oko nas je kriminal, tiranija, diktatura i zlo, a kako ćemo se prema tome odnositi, mi, pobednici, više je pitanje sentimenta, estetike, trenutnog raspoloženja, nego razlika u stavu. 

Uostalom, ništa manje nije Vladimir Ilić kaznio svog pajtaša, nego Dejan Ilić sve one koji su, po njemu, odlučili, svesno, namerno, da žive u Svetu Laži i da mu pri tom i zdušno služe. 

Ako bacimo na stranu ubeđenost u uzvišenost i njenu pobedu, posle ovakvih izliva prezrivog trijumfalizma nad drugom stranom, ostaje nešto mnogo gore od samog uvrnutog pogleda na svet, i to u zgradi u kojoj su na prozore navučeni zastori. 

Gore je to što nas ovakvi kvazi naučni stavovi dele po jednoj liniji koja jako liči na onu koja jeste, u Nemačkoj, i na mnogim drugim mestima, stvarala kulturni i kognitivni model u kojem su jedni bili vredni, a drugi bezvredni. 

Gore je to što su mnogi ljudi, koji i nemaju baš nešto preterano škole, niti su uradili bilo šta veličanstveno u životu, prihvatili tu podelu, proglasili se vrednijim od drugih, i sada zaista gledaju na drugu stranu kao na "prvu materiju svega negativnog" (Himlerov citat o Jevrejima). 

"Idem da izvadim tri zuba, pa ću na SNS miting", rečenica je koju sam čuo za vikend, i koja jasno dokazuje koliko je taj, u Peščanikovoj i sličnim laboratorijama nastali "antićacizam" postao kulturna norma, i to i za one koji bi, pri ozbiljnom normiranju, ostali daleko ispod crte. 

Obezvređivanje jednog dela društva, njegova diskvalifikacija, poništavanje, gotovo da je postala moda, nešto kao - neću da nosim Borovo, nego starke - i to uz još jednu opasnu crtu. 

Oni u borosanama nisu samo glupi i bezvredni, oni su i krivi. 

Pri tom krivica raste kada se usude da, na bilo koji način, posumnjaju u Peščanik opšta mesta, u nadobudne floskule, ili u zadate Peščanik teorije, od one da su devedesetih samo Srbi mrzeli druge, do one po kojoj je zvučni top aksiom o kojem nema šta da se razgovara. 

I svako pominjanje činjenica, vodi direktno u lustraciju.  

Uopšte nije važno što su, od novembra 2024. godine, gorele samo prostorije SNS, a ne fakulteti; niti to što je neko pucao na čoveka u Pionirskom parku, a ne neko iz Pionirskog parka na one koji nisu u njemu; još manje to što su najveći primeri nasilja bili zabeleženi na strani koja je protiv vlasti; a najmanje opet to što je većina "strašnih stvari", poput ubijenog deteta u Valjevu, ili samog zvučnog topa, bila izmišljena. 

To, sve zajedno, za pobednike sa Peščanika ne vredi pišljivog boba, i o tome se nema šta raspravljati. Tok misli je jasan, i ima samo jedan model, onaj Domagoja Margetića: Ako nije nosio pušku, Vučić je, tokom Sarajevo safarija nosio pivo snajperistima koji su ubijali decu u naručju majki. Da se rashlade. 

Kriv si, u svakom slučaju, u bilo kom poređenju, u bilo kom filmu, uz bilo koju scenografiju. Uloge podeljene, krivica neupitna. 

Suđenje je, uostalom, već održano, završeno, iza zastora, bez prisustva javnosti, bez prava na odbranu (ne zaslužuje je svako ko sumnja u zvučni top), bez dokaza, bez završne reči, a i bez samog sudije, koji i nije ništa drugo nego relikt nekog starog i prevaziđenog poretka, osim ako se, kojim slučajem, ne preziva Majić. 

I zato sam rekao da sve počinje i sve se završava na Peščaniku. Osim kada se prelije. 

A kada se to desi, i prelije se, kada taj kulturni model prihvate svi koji se plaše da ne budu obezvređeni, obeleženi, poništeni, meni zaista dođe da izvadim ta tri zuba i da odem na SNS miting. 

Samo ove uzvišene da ne gledam, koliko su mi se smučili, sve sa svojim cinizmom, prezirom i deluzijom pobednika.  

A kako nisam jedini, negde je jasan i kraj. Koji oni, opet, neće razumeti. Zbog zastora.  

Ostavite komentar