KOLEBA U MAČVI ČUVA NEVEROVATNU PRIČU Upoznajte Slobodana koji živi bez struje, ali sa uspomenama koje nemaju cenu FOTO

Život u Mačvi pre jednog veka nije se mogao zamisliti bez koleba. Kućiće zidane uglavnom od blata i slame, bile su utočište u sezoni poljoprivrednih radova. Tu su podizani drveni obori za sitnu stoku, svinje i ovce, a život se odvijao od ranog proleća do kasne jeseni. Nekada ih je bilo na desetine, a danas je ostala tek poneka, poput kolebe u Mačavanskom Belotiću, da priča priču o jednom vremenu koje je obeležilo mačvansku ravnicu.

U hladu u krošnji stoletnih topola i samoniklih dudova, na međi između sela Štitar i Mačvanski Belotić, stoji netaknuta kao u prošlom veku kada je Prelićima značila i zaklon i dom.

- Znači mnogo. To ne može da se plati. To su uspomene, sećanja na detinjstvo, odrastanje, mnogo toga. Ja sam kao mali ovde odrastao, a moj otac proveo vek – priča Slobodan Prelić.

Do kolebe usred mačvanske ravnice, između polja kukuruza, stiže stazama koje je sam utabao. Sa istim osećanjem kao kada je bio dečak. Tada je dolazio peške, nekoliko kilometara samo da oseti miris poljskog cveća i okupa se u kanalu nedaleko od kolebe.

- Jednostavno, jedan deo života je ovde, najkraće rečeno. Ja to ne znam, ne mogu da opišem. To treba da osetiš iz duše. To je nešto tvoje, što ne može da se kupi. Možete da kupite vi šta god hoćete, ali kad vas nešto veže za to emotivno, to je to ne može da se kupi – priča kroz suze.

U 15-ak kvadrata stalo je sve što je potrebno za život – krevet, fotelje i kredenac.

- Ovde je kauč. On može da se razvuče pa mogu dvoje da spavaju. Imam foteljice. To sam skupljao, dao mi ovaj, dao mi onaj, ali sam nekako ukomponovao to sve – pokazuje stari nameštaj.

Slobodanovi preci ostavili su ovde svoje uspomene, baš kao i on. Na zidu uramljena crno bela slika sa venčanja njegovih roditelja, a po zidovima gobleni i repordukcije slika.

Mirjana Čvoric Gubelić

- Na ovoj slici smo otac, mati i ja kad sam bio mali. To je slikano šezdesetpete, šeste ja nisam bio pošao ni u školu – pokazuje Slobodan vrednu uspomenu na crno beloj fotografiji okačenoj na esker na zidu.

Tišinu ovde ništa ne može da naruši, kao ni kao ni tamu kada padne mrak.

- Kada dolazim ovde ja obično koristim sveću. Ali, inače, otac je koristio fenjer i lampu na gas. Evo je tu gore na zidu – priča.

- Da li vam je danas problem što nemate struju?

- Zašto bi bio problem?! Mi smo samo na to navikli – kaže Slobodan koji lampu ne pali jer ne može da nađe gas za nju.

Skromna kućica od cigle, koja je zamenila okućnicu od blata i slame, za ovu porodicu bila je drugi dom. Tu su držali stoku i obrađivali njivu od Đurđevdana - hajdučkog sastanka, pa do Mitrovdana - hajdučkog rastanka.

- Pokojna majka je dolazila tu predveče da muze krave. Onda ovde prenoći, pa onda ujutru to mleko se nosilo i predavalo u nekadašnje zadruga. Onda opet tako idući dan predveče dođe pa muze. Bivalo je tu do 30 i 40 litara mleka, pa se to sve na biciklu nosilo jer tada nije bilo auta - priseća se Slobodan davno prošlih vremena.

- Ipak, nisu oskudevali ni u čemu. Život nisu mogli da zamisle bez ovakvih kućica koje su bile privremeno sklonište u sezoni poljoprivrednih radova. Razbacane po atarima, čuvali su mitove mačvanskih predaka. Kada bi i Mačvane pitali šta im znači ova okućnica, oni bi odgovarali: “Treba nam ko leba”. Otuda i naziv ovih imanja koleba.

- Ovde leti kad spavate morate da se pokrijete. Tolika je hladovina i prijatno i lepo. To treba da se oseti, da se oseti zora, da se osete mirisi, cvrkuti ptica. To ne može da s eopiše. Ne znam, ja nisam pisac, ne mogu da opišem, ali mora da se doživi.

Nekada ih je bilo na desetine u svakom Mačvanskom selu. Osim običnim ljudima, one su bile inspiracija umetnicima ravnice, od Janka Veselinovića, Milorada Panića Surepa do Milića od Mačve. Danas je ostala tek po koja, napuštena i oronula.

- Jedna ili dve, eventualno u koje neko pomalo dolazi, a nekada, u krugu od kilometar bilo je 12 ovakvih kao ova. Samo preko ovog kanala bilo je četiri – priča sa setom u očima.

Zato je njihova vrednost za vlasnike posebna.

- Kad me pitaju pošto bih ja to prodao, ja kažem da nema para. Zbog mnogo čega. Neko će kazati, pa kako nema para?! Ali, nema para – isključiv je Slobodan.

Ovaj nadaleko redak svedok prošlih vremena uprkos prolaznosti opstaje u hladu stare kruške Takuše. I dok se opraštamo od kolebara, otkriva nam brigu koja ga godinama tišti, da li će sa njegovim odlaskom nestati i njegova koleba.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar