MAJKA GA RODILA U LAVORU, ODRASTAO S VUKOVIMA, SAD TRAŽI DEVOJKU KOJA HOĆE NA SELO Priča poslednjih gorštaka u Srbiji

Za porodicu Vićanović koja živi sama u dubokoj šumi u opštini Mali Zvornik, vreme je stalo. Jovo, stub domaćinstva, nekada je radio u Beogradu, a onda u Šumskom gazdinstvu “Boranja”, nakon čega se vratio u na padine brda Čavčić, gde danas živi sa sinom Milenkom i suprugom Danicom. Na skromne uslove, daleko od civilizacije, oni ne kukaju, već žive život poslednjih gorštaka ovog kraja.

- Moraš da izdržiš, da budeš hrabar i ideš napred. Ne smeš da staneš niti da posustaneš – priča za portal K1info Milenko Vićanović, dok sa izvora iz duboke šume nosi vodu za piće i kuvanje ručka.

Foto: Mirjana Čvorić Gubelić

Sa tim optimizmom budi se i leže svaki dan. Iako mu je 36, jedino što dobro zna su vrleti brda Čavčić, težak rad i samoća.

Baš tu u netaknutoj prirodi njegovi preci su zakopali kamen i podigli kuću od blata i slame gde danas on sa ocem i majkom deli sudbinu gorštaka.

-Niismo imali mogućnosti da negde odemo – kaže kratko Jovo Vićanović, pomiren sa sudbinom.

Foto: Mirjana Čvorić Gubelić

I ostali su sami u zaseoku. Prvi komšija udaljen je četiri, a prodavnica kilometrima od njihovog doma. I to je život, ali kakav?!

-Nikakav! Niti imaš koga, kako ono kažu u kući, ni pred kućom – svesna je Danica koja se saživela sa šumom i planinom.

Da nije Brezonje i Cvetka ne bi videli varoši, puta kad zaveje, hlebnog zrna i krompira.

-Bez njih nema ništa. Volovi nam služe za razgrtanje snega, oranje, sejanje pšenice i krompira. Za sve nam znače, oni su nam sve – priča Milenko.

Kad Boranju i Jagodnju okuje led njih troje skupe se u četiri zida i čekaju da okopni.

-Napravimo dve daske, ukrstimo ih u trougao i zakačimo volovima da vuku. Sin vodi volove, a ja sednem na vozni deo da bi što dublje pritisnuo i razgrnuo sneg da imamo neki pristup, da pređemo makar kući – objašnjava Jovo kako dolaze do kuće kad zaveje sneg I nanese smetove na ovo mirno i daleko mesto.

U toj kući Milenko je ostao zbog roditelja. Ne žali, kaže, i ne pati jer ne zna za bolje.

-Nema nekih uslova. Šta ću? Ostao sam tu zbog roditelja. Oni su bolesni,  ne mogu sami sebe da gledaju. Ja sečem drva. Radim sa testerom skoro od četvrtog petog razreda – priča Milenko koji zarađuje kao drvoseča i izdržava porodicu.

Šećer, kafu i ostale začine nabavljaju mesecima unapred. Ostalo sami proizvedu.

-Većinom to nabavimo dok nije sneg pao. Ako baš nešto zafali, ode mali ili Jovo pa donesu – priča Danica.

Danica je kod lekara prvi i poslednji put bila kada je rodila kćerku, Milenkovu stariju sestru.

Foto: Mirjana Čvorić Gubelić

-Kod lekara sam bila kad sam malu rodila, 1984. godine. A njega sam ovde u kući rodila. Sela sam tu i rodila ga u lavoru – priseća se Danica.

Tako je i rastao, među vukovima i šakalima, zelenim livadama, samoniklim trešnjama, živeći sopstvenu samoću i sanjajući da ne ostane sam.

- Nema devojaka, sve je odavde otišlo. Ako bi se našla neka, ja bih voleo – priča kroz smeh Milenko.

Kada bi bar imali put, Brezonja i Cvetko dobili bi zamenu, a Milenko priliku da lakše dođe već svet i bar na kratko pobegne od surovih uslova koje mu je život namenio.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar