Za zločin u "Ribnikaru" KRIV JE DEČAK, ali i RODITELJI: DECA imaju sve manje EMPATIJE, upozorava psihoterapeut

Juče je obeleženo 40 dana od tragedije u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u kojoj je trinaestogodišnji K.K. ubio čuvara škole i devet svojih drugova i drugarica, dok se sutra obeležava 40 dana od tragedije u Mladenovcu u kojoj je život izgubilo osmoro mladih ljudi.

O tome kako se leči traumatizovano društvo i pojedinci, da li se nešto promenilo za ovih mesec i po dana od dve tragedije kakve se ne pamte, kao i gde leže uzroci ovakvih zločina, govorio je ovog jutra u “Uranku” na K1 televiziji psihoterapeut Milan Damjanac.

Kako objašnjava, roditeljska odgovornost je primarna socijalizacija - kako se dete ponaša prema drugim ljudima, da nauči da se ponaša u javnost i da razgovara sa drugim ljudima…

- Znači roditeljska odgovornost je transmisija vrednosti. Roditelj treba da prenese te osnovne vrednosti detetu. Ali ja jesam zadužen da prenesem osnovne vrednosti detetu i da ga uklopim u društvo, jer dete ne treba da funkcioniše samo već u odnosu sa drugim ljudima. Sekundarnu socijalizaciju vrši škola. Od momenta kad dete krene u školu, dve trećine vremena, kako vreme odmiče, provodi više van kuće – što u školi, što na društvenim mrežama. I onda društvene mreže i škola profilišu dete - rekao je on.

Kako dodaje, ovde je zakazala socijalizacija, to je jasno.

- Kad pričamo o psihopatiji, trebalo bi da pričamo i o tome da se empatija uči, kao što se i krivica uči. Mi polazimo od toga kao da je normalno da imamo krivicu i saosećanje. Kako to da dete nema? Pa to se uči. Malo dete nema krivicu, ono uči krivicu u socijalnom kontekstu sa roditeljima i drugim ljudima. Ovde je nešto ozbiljno zakazalo. Postoji šansa da je ovo vezano za mozak, odnosno da je genetski. Ali to nikad nije potvrđeno koliko psihopatija ima veze sa tim, pa je glupo praviti pretpostavke. Ono što je sigurno - krivica je onog ko je pucao i staratelja koji je vodio računa o tom detetu. Šta god da se desilo sa tim detetom, roditelji su morali da primete. Jer roditeljska odgovornost je da primete da dete nema empatiju - jasan je Damjanac.

Mediji su pravili spektakl od zločina

Psihoterapeut ističe da posle 40 dana možemo samo da zaključimo da mi ne znamo šta se tad tačno dogodilo, već samo možemo da iznosimo pretpostavke.

- Masakr u Mladenovcu, ono što se desilo, vezano je, pre svega, za medijsko izveštavanje. Kad se dese zločini kao u “Ribnikaru”, narednih 48 sati su ključni i mora da se izveštava drugačije. Mediji su pravili spektakl, neki manje, neki više. Prenosili su neke, ne baš tačne, informacije. Onda je to neke oteralo preko ruba verovatno, mislim na ubistvo u okolini Mladenovca i Smederava - rekao je on.

Kako je napomenuo, ubistvo u “Ribnikaru” se razlikuje od svih ubistava.

- Ovde se radi o detetu koje je planiralo i izvršilo ubistvo. Mi pokušavamo već 40 dana da razumemo šta se dogodilo. A zapravo, suštinski pokušavamo samo da to nekako objasnimo sebi. Po našoj logici, mora da postoji neko racionalno objašnjenje zašto se to desilo. I postoji objašnjenje, samo je pitanje da li će nam se svideti ili ne. Tako da, mi već 40 dana pokušavamo da ubacimo u kontekst, da li je dete bilo zlostavljano, pa je zato učinilo zločin, ili nije, da li je to bila neka osveta, da li je to bila neka poruka... A suštinski, stvar je vrlo kompleksna i tiče se psihologije tog deteta i porodice o kojoj mi ne znamo mnogo… Ali ono što je sigurno je da nije vršnjačko nasilje. I ono što je neverovatno jeste da je prvih 48 sati to pominjano kao uzrok. Međutim, za to su, uz medije, krive i moje kolege koje su davale izjave - rekao je Damjanac.

Tragedija nema veze sa vršnjačkim nasiljem

Psihoterapeut tvrdi da je normalno da, s obzirom na to da se do sad kao društvo nismmo susretali sa ovakvim zločinom, još uvek ne znamo šta je tačno bio okidač i uzork za tragediju.

- Kada je motiv zločina vršnjačko nasilje to su zločini iz afekta. Neko ko ima psihičke probleme, ako mu je oružje blizu u trenutku može da napravi neki težak zločin. Međutim, ovde nije to bio slučaj. Ovde je u pitanju neko ko je planirao, ko očigledno ne oseća krivicu, ne oseća kajanje. Planirao je duže vreme, a zatim i izvršio zločin i bio je vrlo svestan šta radi. To se zove psihopatija. Samo što mi kad kažemo “psihopatija”, zapravo, ne znamo šta smo time rekli. Mi mislimo da je ona urođena, ali ne znamo kako se kreirala. Mnogo veće pitanje je to što je psihopata uvek bilo, ali taj neko nije ušao u školu i pobio decu. Znači, on je morao da ima procenu da će dobiti neku vrstu glorifikacijeda ako ubije tu decu u školi. Društvene mreže, mediji i mladi funkcionišu tako da će on dobiti neku vrstu podrške. Nismo mi krivi što je on to učinio, naravno. Ali postoji neka vrsta odgovornosti - rekao je Milan Damjanac u emisiji “Uranak”.

Foto: Youtube PrintScreen/K1

Kako dodaje, dobra stvar u medijima je što održavaju ovu temu.

- Ova tema ne treba da umre, treba da se priča o tome. Mislim to da se bavimo uzrocima jeste vrlo važno. Ali trenutno, mnogo je važnije da se bavimo posledicama, moramo da se bavimo tom decom koja su preživela. Moramo da se bavimo tim roditeljima. Moramo da se bavimo društvom koje je potpuno izbačeno iz koloseka - smatra on.

Problem kod psihopatskih zločina je nepostojanje adekvatne kazne.

- Prva faza nakon tragedije je odbijanje, to se nije deslio. Druga faza je pokušaj da se pronađe krivac, tu se još uvek nalazimo. I polako prelazimo u fazu očaja. Shvatamo da, našli krivca ili ne, sebi ništa nismo objasnili. Zašto uopšte tražio krivca? Tražimo krivca jer nam treba uverenje da se ovakve stvari više neće ponoviti. To nema šanse da dobijemo. I sad mi treba da nastavimo da živimo sa osećanjem straha, gde ovakve stvari nažalost mogu da se ponove. Imamo puno dece koja pate i koja nisu psihopate, ali mogu ovako nešto da učine prateći model. Zbog ideje da je dete možda bilo zlostavljano, da je nakon toga počinilo zločin. Drugi problem je što, kada je reč o psihopatskim zločinima, uslovno rečeno, mi nemamo odgovarajuće kazne za ovakve stvari, jer se to nikad nije dešavalo. Ako ovo dete ne bude kažnjeno, to će biti inspiracija za sledeće - istakao je Damjanac. 

Generacije koje dolaze imaće sve manje empatije

Psihoterapeut smatra da u našem društvu još uvek postoji zajednica koja je i dalje pod utiskom i saoseća sa porodicama nastradalih. 

- Videlo se da su ljudi traumatizovani. Ovde se zajednica užasnula i videlo se da postoji i dalje neka zajednica, koja ne zna šta da radi dalje. Međutim, već za 10 ili 20 godina, mi ćemo biti mnogo manje zajednica nego sad. To je proces globalizacije, nepovratan. U tom procesu se gubi zajednica i dolazi do preterane individualizacije “Ja, pa ja”. Ove generacije dece koja odrastaju, imaće mnogo niži nivo empatije nego danas. To ćemo osećati tek za 10, 15, 20 godina, jer empatija nije nešto što se društveno podržava - rekao je on i dodao:

- Mi nećemo čuti jedan drugog, jer biti empatičan i čuti drugog, razgovarati, nije isplativo. Kad sve svedeš na profit, zašto bi iko čuo ikoga? Treba da se pitamo kako je ovaj trinaestogodišnjak došao do toga da postane psihopata. Da li postoji neki set društvenih vrednosti u koje neko ko je psihopata želi da se ugradi. Tako da mi promovišemo psihopatske vrednosti, od menadžmenta, pa nadalje. Politika, menadžment, sve što promoviše sticanje novca, promoviše taj model. I kad se desi ovakva stvar, ti treba da se izjadaš kako ti je, a jedino što ti društvo promoviše jeste “Budi mlad, lep, srećan, uspešan. Nemoj da budeš tužan. Nemoj da se osećaš loše. Nemoj da pričaš sa komšijom. Nemoj da ti iko pomaže!”. To je veliki problem.

Foto: Youtube PrintScreen/K1

Ima li leka?

Kako Damjanac ističe, ljudi misle da će lekom da izleče depresiju.

- Lek ne leči depresiju, samo je kontroliše. Istio je slučaj i ovde, izlečenje ovoga društveno može da se desi samo menjanjem društvenih vrednosti. Što nije moguće da se desi, jer to nikom ne odgovara. Ali, imamo rešenja koja mogu da smanje ovo. Pod jedan, bolji zakoni, veći strah kod ljudi koji imaju ideju ovakvu. Pod dva, ovo oduzimanje oružja je dobro zbog onih koji prave ubistva iz afekta. Pod tri, emocionalna psimenost, koju mi kao društvo nemamo - rekao je on i pojasnio:

- Mi ovde imamo veliki problem posebno sa generacijom koja je posle Drugog svetskog rata vaspitavala decu i koja nije znala kako da kad dete padne, da ne kaže “Mama ili tata su se uplašili što si pao”, nego kažu “Kako to hodaš, kako si to pao”. Redovno se strah prebacuje u bes. Mi spadamo u društvo koje recimo ne podržava pokušaje, jer svi imaju strah od neuspeha. Tako smo vaspitani, ljudi imaju nisku emocionalnu pismenost. Ljudi ne smeju da izraze kako se osećaju. Isto je tako i sa decom. Emocionalna pismetnost je ono na čemu mora da se radi.

 

Ostavite komentar

JA je odgovornost

Baš naprotiv, osvešćene nacije drže do drugih, baš ti tvoji "neempatični". Samo još vi, zaostali komunisti, licemerite zajedništvo. A zajedništvo dolazi od lične samosvesti. Kad imaš slabog pojedinca, Balkanca, lako mu je da mu nije stalo ni do drugih.

20.06.2023 16:50

0 0 Odgovori