Za sve koji KUKAJU NA ŽIVOT Duško Radović je ostavio OVU PORUKU! Nakon ovih misli - sve prođe kao od šale

Nema osobe koja bar jednom nije zakukala kako joj je život težak, kako nema volje, želje za življenjem, kako uvek ima nešto što nam u životu fali.

Kao i mnogo puta do sada, aforizmi Duška Radovića nas pokreću da se duboko zamislimo nad svojim rečima i postupcima i da život sagledamo iz jednog drugačijeg ugla.

Pročitajte ovu poruku:

“Malo je života bez šavova i zakrpa…

Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… 

Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova.

Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar!

E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.“

Kada vam je teško i za sve nedaće okrivite ovaj jedan život koji imate, setite se ove poruke, biće vam lakše.

Dobar čovek namrgođenog lica

Stariji pamte njegov promukli glas preko tranzistora, osnovci i dalje recituju njegove pesme na školskim priredbama, a sećanja čuvaju i murali na beogradskim zidovima, imena škola i kulturnih institucija.

„Vedro misliti i vedro pisati, u smislu - jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom", govorio je Dušan Radović.

Bio je pisac, pesnik, novinar i urednik, a za one najbliže - dobar čovek namrgođenog lica, katkad strog i odsečan, ali pre svega duhovit, pošten i pravičan.

Foto: Zoran Trbović

Za sebe je govorio da je „primenjeni književnik" i „petao koji kukuriče svako jutro", prijatelji i kolege su ga zvale Tmuša, dok su ga svi ostali znali kao Duška Radovića.

„Duško je mene baš voleo i u jednoj knjizi mi je napisao posvetu, ti imaš jednog tatu u Vršcu, a ja ću biti tvoj tata na Studiju B'.

„I prosto je bio kao i svaki tata - umeo je da bude dobar, a umeo je da bude i strog, pa i da me izgrdi ako nije zadovoljan načinom na koji sam ja vodila program", govori za BBC na srpskom Branislava Milunov, bivša voditeljka i novinarka.

Milunov je na Studio B došla 1980. kao 23-godišnjakinja. Kaže da je Duško Radović od početka vodio računa o njoj - kako na poslu, tako i van njega, zbog čega i danas gaji posebna osećanja prema njemu. Duško Radović je rođen u Nišu, u železničarskoj porodici - 29. novembra 1922.

Najveći deo života proveo je u Beogradu, gde se doselio iz Subotice

Pošto je odustao od Filozofskog fakulteta, koji je upisao po završetku Drugog svetskog rata, zaposlio se u gradskoj menzi u Beogradu. Odatle je Pionirskim novinama, urednika Branka Ćopića, 1947. godine poslao pesmu, potpisavši se kao Rajka Tokić. Ta pesma ga je kvalifikovala za rad u Pionirskim novinama, gde je ostao sedam godina i postao glavni urednik

U bogatoj karijeri, bio je urednik programa za decu Radio Beograda i Televizije Beograd, izdavačkog preduzeća Borba i dečijeg lista Poletarac, i na posletku, radija Studio B. Pamti ga kao skromnog i jednostavnog čoveka koji se „gnušao umišljenosti, patetike, velikih reči i fraza".

Petao sa durbinom na krovu Beograda

Leta 1975. na 23. sprat Beograđanke stiglo je veliko pojačanje. Nakon dosta kolebanja i nećkanja, Duško Radović na nagovor jednog od osnivača Studija B - Dragana Marković, prihvata poziv i priključuje se timu.

Isprva je pisao tekstove za reklame - „drugačije, modernije i privlačnije poslovnim partnerima".

Tadašnji direktor Marković, uvideo je da Radović može da pruži više - novi programski sadržaj i dodatni kvalitet. Tako se jednog julskog jutra sa talasa radija Studija B prestonicom prolomilo „Beograde, dobro jutro". Emisija je počinjala je u 7.15 ujutru, ali je Radović dolazio u redakciju već oko pola 5, ne bi li pripremio tekstove za program koji je išao uživo.

Neretko je na posao dolazio natmuren i mrzovoljan, zbog čega su ga nazvali Tmuša. „A u stvari je bio jedan dobrica, jako dobar i plemenit čovek", ističe Milunov.

Kaže i da veoma brinuo o kolegama, te da je često jutarnjoj smeni donosio doručak - pogačice, topao hleb i jogurt. Inspiraciju je crpeo sa ulice, iz naroda i novina, a zatim je pretakao u tekstove koje je kucao na pisaćoj mašini u kancelariji punoj knjiga, gde je na stolu stajala pepeljara puna opušaka.

Ostavite komentar