LIČNI STAV “Efekat Konstrakta”, godinu dana kasnije: NULA. Zero. Ništa. IČ.

O kako smo se samo ponadali prošle godine u ovo vreme kada je Konstrakta postala naš predstavnik na Pesmi Evrovizije. O kako smo se samo za*ebali…

Dakle, ako se sećate, odnosno ako želite da se sećate, bila je euforija. Konačno je razbijena barijera, kvalitet je pobedio, nikad više neće biti isto, zbogom muzički Frankeštajni, zbogom Šundu i Kiču, Srbija je pokazala kakva je zaista, proleće je stiglo, sve je procvetalo, po nebu lete oblaci i ptice… sedi jedan, Aleksandre, ali nastavnice, nisam promašio temu, jesi, Aleksandre, nego šta si…

A onda je zazvonio sat, i došla je 2023.

I onda smo, još krmeljivi od sna o Konstrakti (je l' da smo to samo sanjali?) dobili - ovo. 

Sve u svemu, sigurno je da smo dobili dva, tri svadbarska i isto toliko kafanskih hitova, nekoliko monstruoznih stilskih spojeva, pregršt LGBTQ+ estetike, nestvarno mnogo falševa u pevanju i scenskom nastupu - i tek poneki neobrađeni biser. Kao, recimo, male Nađa i Nadia. Ali ovo, nažalost, nije tekst o njima.

Konačno, možda Luke Black i uradi nešto u tem Liverpulu. Njegov nastup i pesma imaju formu koja je trenutno “in” (suština ne sme da bude deo ove rečenice), ali priznajte pošteno, mnogo je to daleko od onoga što smo očekivali posle Konstrakte.

Zapravo, sve “ovo” s početka priče i nema toliko veze s pobednikom, koliko sa čitavim mučnim utiskom posle ova tri dana muzičko-vizuelne torture sa ekrana. 

Već samo s našim lažnim nadama i prevelikim očekivanjima. Kao i obično.

I godinu dana posle euforije… Gde smo bili? Nigde. Šta smo radili? Ništa.

I ko je uopšte ta Konstrakta?

Ostavite komentar